Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga

Zadnje teme
» kritike,sugestije, pohvale....
Pon Mar 19, 2012 9:47 pm od delija

» ПАЈО ПОПОВИЋ
Čet Apr 14, 2011 5:51 pm od Admin

» ВОЈВОДА БРАНЕ БОГУНОВИЋ
Čet Apr 14, 2011 5:49 pm od Admin

» ВОЈВОДА ПАВЛЕ ЂУРИШИЋ
Čet Apr 14, 2011 5:47 pm od Admin

» Sijekovac kod Broda
Pon Sep 27, 2010 12:20 am od Admin

» Mala Gospojina
Uto Sep 21, 2010 11:17 am od Admin

» Zakletva srpske dobrovoljacke garde
Ned Jul 25, 2010 11:10 pm od Admin

» vicevi :)))))
Pet Jun 11, 2010 11:38 pm od Admin

» КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА
Čet Maj 27, 2010 9:35 pm od Admin


Zlocinac Naser Oric

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Zlocinac Naser Oric

Počalji  Admin taj Sre Mar 10, 2010 3:40 pm

ZLIKOVAC NASER ORIC
Samo nekoliko dana nakon što je Naseru Oriću u Haškom tribunalu izrečena kontroverzna prvostepena presuda, i to „samo“ za zločine nad srpskim zatvorenicima u policijskoj stanici u Srebrenici, otpočela je u BiH široka istraga protiv ukupno 49 Bošnjaka iz Srebrenice zbog sumnje da su učestvovali u zločinima nad Srbima na području Srebrenice, Bratunca, Zvornika, Skelana, Vlasenice i Milića. “Okružno tužilaštvo u Bijeljini zatražilo je od Tužilaštva BiH da se u 13 predmeta protiv 49 lica da ocena da bismo mogli da nastavimo rad po tim predmetima koji su u našoj nadležnosti: reč je o područjima Srebrenice, Bratunca i Zvornika. Dobili smo brzo odgovor i oni su nas obavestili da su dva predmeta sa više osumnjičenih lica ocenjena kao vrlo osetljiva i da će oni to uzeti u rad. Jedanaest preostalih predmeta vraćeno je našem tužilaštvu i po svim tim predmetima već su date naredbe i u najskorije vreme očekujemo da će se početi uzimati izjave od osumnjičenih.Očekujem da će prve optužnice biti podignute do kraja godine“, kaže za „NR“ glavni okružni tužilac u Bijeljini Novak Kovačević. On, međutim, ne želi uopšte da govori o imenima osumnjičenih dok optužnice protiv njih ne budu potvrđene.



Haška „zaštita“ za Orića: No, kako nezvanično saznaje „NR“, najistaknutije ime među osumnjičenima jeste Naser Orić, ratni komandant muslimanskih snaga u Srebrenici. Pored Orića, najpoznatiji među osumnjičenima su Hakija Meholjić, ratni načelnik policijske stanice u Srebrenici, danas poznat kao kandidat SDPBiH za predsednika/potpredsednika RS, Zulfo Tursunović i Safet Omerović zvani Miš, dvojica među najpouzdanijim Orićevim ratnim saradnicima, Ibran Mustafić, ratni šef srebreničke SDA, a danas predsednik UO „Udruženja majki Srebrenice i Podrinja“ itd. Zvučalo paradoksalno ili ne, najmanje brige za optužnicu ima Naser Orić. Naime, način na koji je vođena istraga i podignuta optužnica, te način na koji je izrečena prvostepena presuda Oriću u Haškom tribunalu suzila je jednim delom manevarski prostor za podizanje nove optužnice protiv njega u BiH. Podsećanja radi, haškom presudom Orić je proglašen odgovornim „samo“ za ubistva šestorice Srba u policijskoj stanici u Srebrenici i - ništa više. Tužioci u BiH sada više nemaju nikakvih mogućnosti da podignu novu optužnicu protiv Orića kada je reč o optužbama za ubistva i surovo postupanje prema zatvorenicima u policijskoj stanici u Srebrenici i o optužbama za bezobzirno razaranje gradova, sela i naselja koje nije opravdano vojnom nuždom, od kojih je Orić oslobođen. Međutim, način na koji je sastavljena haška optužnica protiv Orića ostavlja, ipak, mogućnosti domaćim tužiocima da Orić bude optužen za ubistva srpskih civila i ratnih zarobljenika u selima koje su Orićeve snage napadale i spalile, s obzirom na to da se ta ubistva uopšte nisu pominjala u haškoj optužnici.



Baš zbog toga će se, s druge strane, tužioci u BiH sasvim sigurno suočiti sa tvrdnjama Orićeve odbrane koja će isticati „kako tužioci u BiH mogu naći osnov za optužbe protiv Orića za ubistva u razorenim srpskim selima, kad to nisu našli stručni tužioci Tužilaštva u Hagu“. No, isto tako, ako ne i više, uputno je postaviti i obrnuto pitanje: zašto bi tužioci u BiH bili manje stručni od „stručnjaka“ Haškog tužilaštva? Tim pre što haški „stručnjaci“ nisu videli Orićevu odgovornost baš ni za jedno jedino ubistvo počinjeno u napadima njegovih snaga na srpska sela 1992. i 1993. godine a nije poznato ni da je Orić tražio kažnjavanje bilo koga iz sebi potčinjenih jedinica za ubistva u razorenim selima? Orićeva odbrana će se, dakako, uzdati i u oslobađajuću presudu za bezobzirno razaranje srpskih sela i naselja, pa će, sasvim sigurno, zapitati: kad haške sudije nisu našle da je on odgovoran „bar“ za bezobzirno razaranje Ježestice, Brađevine, Ratkovića i Donjih Ratkovića, kako će se onda domaće sudije osmeliti da Orića proglase odgovornim za počinjena ubistva u tim i drugim selima? Ali, i sa tim pitanjem opet se neminovno vraćamo na „stručnost“ i haških tužilaca i sudija koji su „ustanovili“ da Orić nije odgovoran čak ni zato što nije kaznio zločince u sopstvenim redovima. Potrebno je, dakle, postaviti obrnuto pitanje: zašto bismo apriori, bez ikakvog ispitivanja, prihvatili ocenu Pretresnog veća predsedavajućeg Karmela Ađusa da Orić „nije imao efektivnu odgovornost“ u napadima na srpska sela u kojima je, što su Ađus i drugovi prihvatili, de facto učestvovao i to kao nadređeni svim vojnim formacijama u Srebrenici?


U prilog potrebe preispitivanja „stručnosti“ doskorašnjeg rada haških tužilaca i sudija i domaćih istražitelja govore tri bitne činjenice koje samo delom oslobađaju svakog od njih od odgovornosti. Činjenica koja ne oslobađa tim Karle del Ponte od sumnje da su imali časne namere da podignu „jaku“ optužnicu protiv Orića jeste to što je istražni tim Haškog tužilaštva, koji se bavio Orićevom odgovornošću za zločine nad Srbima, rasformiran bez ikakvog objašnjenja čim je obelodanjena haška optužnica protiv Orića (11.4.2003), a on ubrzo zatim prebačen u Hag. To je za „NR“ otkrio bivši službenik Sekretarijata Vlade RS za saradnju s Haškim tribunalom. “Šefica tog tima javila mi se dan pošto je obelodanjena optužnica i rekla da je njen tim rasformiran i da za to nisu dobili nikakvo objašnjenje“, tvrdi ovaj izvor. Usledile su zatim dve izmene optužnice, ali u istražnom timu više nije bilo onih ljudi koji su sakupljali dokaze za prvobitnu optužnicu.


Druga bitna činjenica odnosi se na dugogodišnju nezainteresovanost vlasti RS za dostavljanje dokaza za zločine nad Srbima na području regije Birač.


Naime, tek 2002. godine u Hag je poslata kompletna dokumentacija o tim zločinima, obrađena po pravilima Tribunala, odnosno u vreme kada se već uveliko znalo da se sve istrage u Hagu završavaju do kraja 2004. godine. Tako su vlasti RS u dobroj meri kumovale onome što smo videli na suđenju Oriću u Hagu. Tačnije, sve dotadašnje vlasti RS, zbog nezainteresovanosti, a Haško tužilaštvo, i zbog manjka interesovanja i zbog skorog približavanja roka za završetak svih istraga - podelili su odgovornost za loše postavljenu optužnicu protiv Nasera Orića i, što je još gore, za nepažljiv odabir i ne baš brižljivu pripremu svedoka Tužilaštva za suđenje. I treća bitna činjenica, ako ne i presudna, jesu neobjašnjive predrasude haških sudija i tužilaca: sudije su indirektno priznali, a najverovatnije su to intimno mislili i u Tužilaštvu, da na njihovu odluku dobrim delom utiču „trogodišnja srpska opsada Srebrenice“ i naknadni srpski zločini nad Bošnjacima u Srebrenici jula 1995. godine. Tako smo, dakle, dobili što smo dobili.



Novi-stari dokazi: Nova nada da će zločini nad Srbima biti zasluženo kažnjeni pojavila se na samom početku ove godine kada je MUPRS konačno dostavio Tužilaštvu BiH celovit izveštaj o tim zločinima. Na osnovu tog izveštaja pokrenute su istrage u Okružnom tužilaštvu u Bijeljini i u Tužilaštvu BiH, ali i te istrage ponovo se susreću sa opstrukcijama u Hagu. Nije, naime, jasno zašto ni u Sarajevo, ni u Bijeljini do sada nije stiglo sve ono što su, nezavisno od organa RS, sakupili istražitelji Haškog tribunala. Prema poslednjim nezvaničnim informacijama „NR“ iz Tužilaštva BiH, iz Haga je nedavno obećano da će u Sarajevo poslati sav materijal koji su skupili haški istražitelji tokom istrage protiv Orića, ali još nije poznato kada će taj materijal biti dostupan i Tužilaštvu BiH i bijeljinskom Okružnom tužilaštvu. “Uskoro“ - glasi jedini odgovor koji smo dobili u Tužilaštvu BiH. U tom materijalu ima, recimo, i izjava iz ispitivanja Orićevih ratnih saboraca tokom istrage, što, naravno, samo može biti od koristi bijeljinskom Okružnom tužilaštvu kada počne da saslušava i osumnjičene i njihove saborce. A samo iz tih redova, kako nezvanično saznajemo, trebalo bi da bude saslušano negde oko dve stotine osoba.


Do haške presude Oriću, u tamošnjoj sudnici smo imali priliku da čujemo manji deo svedočenja srpskih stradalnika i vidimo samo deo izvedenih dokaza iz pohoda jedinica potčinjenih Oriću po srpskim selima. Uglavnom su predstavljeni oni delovi dokaznog materijala koji su se najviše povezivali sa samim Orićem, dok su se retko ili se nikako nisu pominjali dokazi koji u vezu sa zločinima nad Srbima dovode nekoliko poznatih lokalnih vođa koji su bili potčinjeni Oriću, poput Zulfe Tursunovića, Hakije Meholjića, Safeta Omerovića Miša, Ibrana Mustafića i ostalih.


Prema izveštaju MUP-a RS, u koji je „NR“ imao uvid, Naser Orić pojavio se već u prvom napadu koji su muslimanske snage organizovale na području Bratunca i Srebrenice. Na Đurđevdan 1992. godine oko 17.30 Orić se najpre megafonom obratio meštanima sela Gniona (MZ Gostilj) dok su obeležavali seosku slavu, pozivajući ih da predaju naoružanje i preteći da će ih u suprotnom sve pobiti. Kako meštani gotovo i nisu imali oružja, a strahujući od mnogo bolje naoružanih Orićevih saboraca, odlučili su se na beg u pravcu sela Gostilj i Zalazje. Šezdesetpetogodišnji starac Radojko Milošević, invalid oštećenog vida, odlučio je da poveruje pozivu Orićevih „branilaca“, ali je ubijen i zapaljen u svojoj kući. Pedesetšestogodišnji civil Lazar Simić ubijen je udarcima noža u grudi dok se kretao putem Gniona-Gostilj. Paralelno s tim napadom, deo Orićevih jedinica napao je i deo sela Blječeva u kojem su bili koncentrisani malobrojni Srbi. Opet su žrtve bili oni koji nisu uspeli da pobegnu od napadača: starica Kosana Zekić zaklana je u svojoj kući, a teško je ranjen njen sin Milan, koji će od teških rana preminuti dva meseca kasnije. U Blječevi je još ubijen i 75-godišnji starac Gojko Jovanović. Bile su to prve civilne žrtve Orićevih jedinica.


Već sledećeg dana pripadnici muslimanskih snaga TO Srebrenica u mestu Zeleni Jadar kod Osmača iz zasede su pobili petoro civila koji su pošli da se sklone iz Srebrenice. Milivoje Ilić iz Brežana i Danilo Petrović iz Kalimanića bukvalno su izrešetani rafalima u kamionu kojim su krenuli ka Skelanima, zajedno sa svojim sugrađaninom Stojanom Ilićem, koji je imao „sreću“ da bude ranjen u tom napadu. On je bio svedok i surovog prepada koji je usledio samo koji minut kasnije: isti „nepoznati“ napadači otvorili su rafalnu paljbu i na žuti „golf“ u kojem su, takođe, bile nenaoružane izbeglice iz Srebrenice: Milojka Mitrović, Simo Tanasijević i njegov sestrić Zoran Vukosavljević. Svi su na licu mesta ubijeni. Narednog dana po podne iz zasede je ubijen i ugledni srebrenički sudija Goran Zekić, poslanik u Skupštini BiH. Ubili su ga dok se kretao autom na putu Srebrenica-Sase u mestu Vidikovac „nepoznati“ pripadnici TO Srebrenica. Bio je to znak za ubrzano iseljavanje preostalih Srba iz Srebrenice i znak da su jedinice Nasera Orića čvrsto kontrolisale sam grad Srebrenicu i neka od okolnih mesta. U samom gradu ostalo je samo 21 lice srpske nacionalnosti, ali i od njih je osmoro narednih dana i meseci „misteriozno“ nestalo. Prvi među njima je Mirko Marković (46) koji je uhvaćen polovinom maja u svom stanu u Ulici maršala Tita, po naređenju Nasera Orića, nakon čega je predat Orićevom pratiocu Safetu Omeroviću Mišu. Prema navodima iz izveštaja MUP-a RS, Omerović je nekoliko dana kasnije vodio Markovića u pravcu sela Jošave, iživljavajući se nožem po njegovom telu, da bi mu u selu Gniona, gotovo preklanom, naložio vatru na telu, nakon čega je Marković preminuo. Dokument koji potvrđuje te navode potiče iz TO Srebrenica i nosi potpis pomoćnika komandanta za bezbednost kapetana Sidika Ademovića (danas zaposlen u MUP-u FBiH). Iako je bila angažovana kao medicinska sestra u TO Srebrenica, u maju 1992. odjednom je „nestala“ i Rada Milanović (55), a njeno telo do danas nije pronađeno. Do danas nisu pronađena ni tela Anđelije Stjepanović (74) i njenog sina Mihajla (50), koji su u julu 1992. godine odvedeni iz svog stana u ul. Srebreničkog odreda 3. u Potočare i tamo ubijeni. Za taj zločin direktno se sumnjiče Smajo Mandžić
Mandžo i još jedna osoba.


Sledeće, 1993. godine 10. maja u svom stanu u Srebrenici Zagorka Zekić (58) i njen sin Slobodan (42) preminuli su samo nekoliko sati nakon što je u njihov stan upao pripadnik TO Srebrenica Emir Halilović i teško ih pretukao udarcima pištolja u glavu: najpre Slobodana, a zatim i Zagorku. Iste večeri, stotinak metara dalje, u svom stanu ubijena je i Velinka Dimitrovska (52), dok je njen suprug Krsto (57) izveden i ubijen malo dalje, na lokaciji zvanoj „Rudnik“. Krsto i Velinka sahranjeni su na gradskom groblju u Srebrenici, a njihovi posmrtni ostaci ekshumirani su i identifikovani tek prošle godine. Dokument koji potvrđuje način na koji su ubijeni Krsto i Velinka predstavlja, zapravo, jedan akt SJB Srebrenica od 27.10.1993. koji nosi potpis šefa policije Hakije Meholjića.


Bilo je to vreme kada je Meholjić već uveliko gospodario lokalnim policijskim snagama i zatvorima a Naser Orić bio neprikosnoveni autoritet i za policijske i za vojne snage na širem području Srebrenice, tada već zaštićene zone UN-a u kojoj je teško živeo veliki broj bošnjačkih izbeglica iz Podrinja. Bilo je to, istovremeno, i područje odakle je „Naserova vojska“ bez većih smetnji već preduzela na desetine manjih i većih vojnih akcija u kojima nije bilo tako neobično to što su srpska sela opljačkana, već ono što se s pljačkom ne da ni porediti, ali što gotovo nije našlo mesta u Hagu: ta sela su etnički čišćena, lokalno stanovništvo nemilosrdno ubijano gde god se bez zaštite zateklo, a zarobljenici uzimani živi samo u retkim prilikama kada bi Orić i njegovi komandanti procenjivali da su im neophodni radi razmene.To je za haške tužioce i sudije predstavljalo gotovo isključivo „kolateralnu štetu“ u Orićevoj „potrazi za hranom“. Tako su to shvatili u Hagu...



Iz više pravaca oko tri časa izjutra napadnuti su istovremeno Ratkovići sa obližnjim zaseocima Dučićima i Polimcima, kao i Brađevine, Magudovići i Kaludra. U tim napadima u svega nekoliko sati sela su razorena a 24 stanovnika ubijeno je licu mesta. Iz strukture ubijenih lica, među kojima je i šest žena - starica, vidljivo je da su pripadnici TO Srebrenica ubijali sve redom, bez obzira na godine i pol



U izveštaju MUP-a RS sa početka ove godine detaljno su dokumentovani zločini nad ukupno 636 žrtve srpske nacionalnosti, ubijene od maja 1992. do polovine 1993. godine na području Birča. Reč je gotovo u celosti o civilima i zarobljenicima koji su se, kao pripadnici seoskih straža, predavali vojnim snagama TO Srebrenica. Među žrtvama je 101 žena, 15 dece i 97 starih, iznemoglih i bolesnih osoba. U velikom broju slučajeva, ti ljudi stradali su na najužasnije načine. Postoje i očevici koji su iz najneposrednije blizine posmatrali zločine i zločince, a postoje i dokumenti TO Srebrenica koji svedoče o „proterivanju agresora“.



Ubijanje nemoćnih i nezaštićenih: Selo Viogor, nastanjeno većinskim srpskim stanovništvom napali su, 15. maja 1992. pripadnici TO Sućeska, TO Srebrenica i TO Potočari pod komandom Nasera Orića i Zulfe Tursunovića. Tom prilikom selo je zapaljeno i uništeno, a imovina opljačkana. Sve to posmatrali su stanovnici susednog sela Čumavići, koje su u izolaciji držali Ibran Mustafić i još nekoliko lokalnih vojnih grupa. Nakon napada na Viogor ubijeni su Stoja Vasić (65) i Drago Jovanović (64). Stoja je, prema svedočenju njenog sina Slobodana, bila nepokretna i nije mogla da beži iz sela, te je ostala u svojoj kući gde je ubijena i zapaljena. Ni Drago Jovanović zbog bolesti nije uspeo da pobegne iz sela i prema kazivanju svedoka Miladina Ristanovića, ostao je kod svoje kuće gde je, najverovatnije, i ubijen, a njegovi posmrtni ostaci nisu još pronađeni. Još nije pronađeno ni telo Obrada Vasića (38) koji je nestao za vreme napada TO Srebrenica na selo Bojna kod Srebrenice. To selo takođe je uništeno početkom maja, a stanovništvo prognano. Nekoliko dana ranije, 9. maja u selu Sjemovo ubijen je i nepokretni Miloš Zekić (73) i zapaljen u svojoj kući, a selo je spaljeno i porušeno.


I selo Osredak, naseljeno isključivo Srbima zapaljeno je petnaestog maja. Stanovnici tog sela dan ranije su prognani, jedino je ostao Sekula Ristanović (87), invalid, nepokretan. Prilikom upada pripadnika TO Srebrenica u selo, starac je pronađen a potom ubijen i zapaljen u svojoj kući. Ima ozbiljnih naznaka da je o svemu bio upoznat Naser Orić. Prema svedočenju Sekulinog sina Miladina, on je pre ulaska jedinica TO Srebrenica i TO Sućeska u Osredak obilazio više puta oca, dok se nalazio u izolaciji u selu Čumavić. “Selim Ahmetović iz Borkovića rekao mi je da će nakon paljenja sela Sjemovo, Bare, Rosulje i Rovići, pripadnici iste TO 15. maja zapaliti i Osredak. Od Selima sam tražio da kaže Naseru Oriću da ne pale selo jer mi je u kući ostao nepokretni otac. Narednog dana, na moj zahtjev pet vojnika TO Srebrenica odvelo me do kuće, ali sam zatekao kuću zapaljenu. Posmrtne ostatke oca pronašao sam tek kasnije, jer su me odmah vratili u izolaciju u Čumavić“, svedočio je Miladin Ristanović.


U prvoj polovini maja jedinice TO Srebrenica koje su predvodili Hakija Meholjić i Nedžad Bektić, komandant brigade „3. maj“ Kragljivoda (i član štaba svih oružanih snaga u Srebrenici), napali su srpsko selo Međe. I to selo je spaljeno, a u selu je ubijeno sedmoro civila, među njima Vojislav Đurić (73) i njegov sin Novak (47), gluvonema i mentalno retardirana osoba, dok je u zaseoku Karno ubijena Petrija Andrić (51). Prema svedočanstvima preživelih ranjenih meštana, nakon upada Meholjićevih i Bektićevih jedinica u taj zaselak, zarobljeni su Milojko Gagić (52) i Radivoje Subotić, da bi potom bili mučeni i naposletku ubijeni. Iz sela je u zatočeništvo u Srebrenicu odvedeno desetak meštana: preživeli su svedočili da su svi mučeni, a da su neki ubijeni. Meholjićevi i Bektićevi vojnici nekoliko dana kasnije zapalili su i Radoševiće, a tom prilikom u svoj kući ubijen je i zapaljen starac Aleksa Perić. Nešto ranije i vojnici Orićeve i Tursunovićeve jedinice ponovo su se „proslavili“: sačekali su da se deo prognanih meštana Orahovice vrati u selo, a zatim ih napali i selo konačno spalili.



Početak najvećih Orićevih „uspeha“: Bili su to prvi „uspesi“ Orićevih, Tursunovićevih, Meholjićevih i Bektićevih jedinica. U junu napadi muslimanskih snaga iz Srebrenice postali su znatno obimniji, a civilnih žrtava bilo je sve više.


Selo Oparci spaljeno je 1. juna a u selu je ubijeno tri člana porodice Petrović: Dikosava (53), Živojin (73) i Milorad (61). Iz sela su u Srebrenicu odvedena dva brata Ratko (50) i Uglješa Ilić (53) i njihov blizak rođak Dragić Ilić (53). Prema svedočanstvu jednog od meštana i prema nekim od dokumenata TO Srebrenica, Ilići su predati u štab Nasera Orića, odakle im se gubi svaki trag. Prema istom svedočanstvu, jedno od lica koja su ubila Živojina Petrovića u Oparcima već godinama živi u SAD. Reč je o Ibri Jakuboviću, čije se ime direktno dovodi u vezu sa još nekoliko počinjenih zverskih ubistava u srpskim selima. Takođe, iz dokumenta koji je potpisao komandant Fahrudin Alić i u kojem je opisan ratni put muslimanske čete iz Brezovice u Oparcima su „ubijena dva četnika, trojica su zarobljena, odvedena živa u Srebrenicu i predata u komandu“. Ovde, naravno, nije prikazano ubistvo žene Dikosave Petrović, jer se to ne smatra vojnim uspehom za pohvalu. I naposletku, u jednom dokumentu 8. operativne grupe Srebrenica od 7.3.1994. potvrđuje se da je tadašnji štab TO Srebrenica evidentirao napad na selo Oparci, 1.6.1992. U tom dokumentu doslovno se konstatuje da je „agresor uspješno protjeran sa lokacije Oparci“.


Nekoliko dana kasnije, 12 pripadnika TO Srebrenica iz Osmača upalo je u selo Crkvine i nakon kraćeg fizičkog maltretiranja pucali su u Desanku Pavlović (59) i njenog supruga Borislava. Desanka je ubijena na licu mesta, dok je Borislav, iako teško ranjen, uspeo da preživi. Spaslo ga je samo to što su napadači mislili da je i on mrtav. Nakon toga svi preostali stanovnici Crkvina u strahu su pobegli u susedno selo Ratkovići koje će biti napadnuto 21. juna. Pre toga, kuće u Crkvinama su spaljene.


Pre napada na Ratkoviće Naser Orić i Zulfo Tursunović odlučili su se za napad na gotovo nebranjeno Rupovo selo kod Milića, sa zaseocima Žugići, Gligori i Milinkovići. Naravno, sve što su napadači stigli popalili su, a u napadu su ubili petoro civila, dvoje ranili, dok su tri muškarca zarobljena i odvedena u nepoznatom pravcu, među njima i 67-godišnji starac Komljen Žugić. Njihova tela do danas nisu pronađena i smatra se da su ubijeni. Prema izjavama svedoka Koviljka Žugić (50) je zaklana, dok su bračni par Vojislav (54) i Mirjana (53) ubijeni i zapaljeni u svojoj kući.


A onda su usledili najveći napadi Orićevih snaga, u kojem su počinjeni do tada najveći i najstrašniji zločini. Iz više pravaca oko tri časa izjutra napadnuti su istovremeno Ratkovići sa obližnjim zaseocima Dučićima i Polimcima, kao i Brađevine, Magudovići i Kaludra. U tim napadima u svega nekoliko sati sela su razorena a 24 stanovnika ubijeno je na licu mesta. Iz strukture ubijenih lica, među kojima je i šest žena - starica, vidljivo je da su pripadnici TO Srebrenica ubijali sve redom, bez obzira na godine i pol. Nepokretna starica Desanka Stanojević (70) ubijena je u svojoj kući i zapaljena. U svojim kućama su, takođe, ubijene Borka Milanović (74), Vinka Maksimović (65), Radoslava Đurić (63), Novka Pavlović (59), ali i starci Milovan Pavlović (73), Obren Bogičević (61), Vidoje Rankić (62) i Radomir Maksimović (66).


Ubijen je i invalid Novica Stanojević (51), dok je Stojan Stevanović (53) masakriran nakon klanja, tako što su mu čak odsekli polni organ i stavili u usta. Postoji očevidac tog masakra koji je iz neposredne blizine posmatrao i prepoznao zločince, ali „NR“ neće otkriti njegov identitet, jer je ta osoba na putu da uđe u program zaštite svedoka. U tom izuzetno potresnom svedočenju, u koje je „NR“ imao uvid, do najsitnijih detalja je, recimo, opisan način na koji je zaklan Stojan Stevanović; opisano je Stojanovo zapomaganje i molbe zločincima da ga poštede i njihovo likovanje nad tim čovekom. To svedočenje našlo se i u Haškom tribunalu, ali praktično nije uzeto u obzir u optužnici protiv Nasera Orića. Slična sudbina zadesila je i svedočenje Milutina Stevanovića iz Brađevine koji je bio očevidac ubistva paljenjem na vatri već ranjenog Ljubiše Gajića iz Magudovića.


U tim napadima, prema svedočenjima preživelih, učestvovale su jedinice TO Srebrenica kojima su, sem Nedžada Bektića, komandovali i Dževad Malkić Učo, komandir čete „Poznanovići“, kao i zamenik komandira te čete Abdurahman Malkić Kiko, danas načelnik opštine Srebrenica. Njihova imena, zajedno sa imenima još nekih pripadnika čete „Poznanovići“, čete „Osmače“, čete „Stari Grad“ i bataljona „Osat“, nalaze se na spisku 49 osumnjičenih osoba za zločine nad srpskim stanovništvom, protiv kojih se vodi istraga u Okružnom tužilaštvu u Bijeljini i u Tužilaštvu BiH u Sarajevu.



Jedan od najmonstruoznijih zločina Orićevih ljudi brutalno je ubistvo Slobodana Stojanovića dvanaestogodišnjeg dečaka iz sela Kamenice kod Zvornika. Njega su sa porodicom, 27. jula proterali iz sela pripadnici TO Cerska i TO Kamenica. Međutim, dečak se, ne govoreći nikome, vratio u selo po svog psa, koji je bio zavezan ispred kuće. Iako je Slobodanovom ocu Iliji, koji je pokušao sve da bi pronašao svog dvanaestogodišnjeg sina, rečeno da je Slobodan živ i da je u Tuzli, dečakovo telo pronađeno je godinu dana kasnije u zaseoku Bajrići u Novom Selu kod Zvornika. Obducent dr Zoran Stanković, patolog sa beogradske VMA, konstatovao je u svom izveštaju da je dečak svirepo mučen, a potom ubijen. Stomak mu je bio razrezan u obliku krsta i odsečeno mu je jedno uho


Nakon masakra nad stanovnicima sela Ratkovići, sedam dana kasnije, na Vidovdan 1992. godine, muslimanske vojne snage iz Srebrenice napale su srpsko selo Loznicu. Vojnici Nasera Orića prethodno su već dva puta zalazili u to selo. Petog juna iz sela Pirići upali su u kuću Srećka Milovanovića i na licu mesta, ubodima nožem u predelu grudi, ubili su Srećka i njegovu suprugu Jovanu, a petnaest dana kasnije pretukli su starce Petka i Milevu Miladinović u njihovoj kući. Budući da ti „incidenti“ nisu meštane naterali u izbeglištvo, na Vidovdan su pripadnici TO Srebrenica izvršili širok napad na Loznicu i tom prilikom ubili osmoro civila, među kojima i dve žene, maloletnu Vericu Filipović (17) i pedesetogodišnju Jelenu Stojanović. Među žrtvama je bio i nemoćni starac Radovan Lukić (70).



Velike „oslobodilačke“ akcije: Nakon pomenutog napada usledili su novi napadi u kojima su "oslobodioci" iz TO Srebrenica bez milosti nastavili sa ubijanjem lokalnog stanovništva u "oslobođenim" selima. Dva dana nakon Loznice, razoreni su Brežani, a jedinice Zulfe Tursunovića, Nedžada Bektića, Hakije Meholjića, Safeta Omerovića Miša, Ahme Tihića, Mirsada Dudića i ostalih lokalnih komandira ubili su u tom selu 21 osobu. Među žrtvama bile su i nepokretna starica Dostana Lazić (73) te njena slepa kćerka Kristina (57). Obe žene ubijene su i zapaljene u svojoj kući. Nagoreli posmrtni ostaci te dve nedužne žene nađeni su tek ove godine. U istom napadu ubijeni su i starci Stanko Milošević (82), Radovan Petrović (79) i Milivoje Mitrović (62), ali i gotovo cela porodica Rankić: otac Milisav (45) i njegova dva sina Dragoslav (18) i Miroslav (20).


Petog jula, rano ujutro svojim komandantima u napadu na sledeću metu - selo Krnjići kod Srebrenice, pridružio se i Naser Orić lično. Svedoci navode da je Orić komandovao napadom u kojem je ubijeno 18 stanovnika, a selo spaljeno. Ima ozbiljnih naznaka da je postojala zločinačka namera izvršilaca i u napadu na Krnjiće. Ubijen je nepokretni starac Vaso Parača (80), Ilija Simić (81), starica Soka Vujić (70), ali i Nebojša Milošević (17), kao i sveštenik u Krnjićima Slobodan Lazarević (28) i to u trenutku kada je obavljao verski obred sahrane. Mirosava Jovanović (53) ubijena je dok je hranila stoku u štali nakon što je prethodno silovana, a Milja Mičić (65) je ubijena s leđa dok je begom pokušala da se spasi.


Nakon tih zločina, istog dana u popodnevnim časovima snage TO Srebrenica iz Potočara, Čizmića i Blječeve pod komandom Nasera Orića napale su selo Zagoni kod Bratunca. U tom napadu ubijeno je 15 meštana a tela nekih su masakrirana. Dečak Aleksandar Milošević je zarobljen i odveden u logor u Srebrenicu da bi nakon 12 dana torture bio razmenjen. Njegova majka Rada (24) ubijena je a na njenom telu pronađeni su tragovi torture dok je Aleksandrova baka Ljubica (50) teško ranjena i nakon nekoliko dana preminula je od posledica ranjavanja. Tela još nekih žrtava jedva su se mogla prepoznati: Mileve Dimitrić (78), Dragoljuba Gvozdenovića (48), Miloša Jovanovića, Dušanke Paunović (48) i Miodraga Malovića (49). U napadu su ubijeni i devetnaestogodišnja devojka Rada Gvozdenović i njen rođak Rajko Gvozdenović (65).


To nije bilo sve jer su Orićevi „oslobodioci“ samo sedam dana kasnije ponovili isti "podvig" u Zagonima. Ovoga puta ubijeno je petoro muških članova porodice Milošević i Miodrag Jovanović. I njihova tela potpuno su unakažena i izmasakrirana, tako da su se nakon pronalaska jedva mogla prepoznati.


Krvavi pohod zločinaca nastavio se zatim u Zalazju na Petrovdan. Deo tog sela već je bio spaljen u dva napada Orićevih snaga tokom juna, a tom prilikom sedmoro ljudi je ubijeno, među njima i starija žena Dostana Cvijetinović, dok je starac Blagoje Srećković (64) zaklan u svojoj kući. U novom napadu 12. jula ubijeno je još 37 meštana Zalazja a selo je zapaljeno. Preživeli svedoci i očevici napada potvrdili su u svojim izjavama da su čuli kada je Naser Orić svojim potčinjenim komandirima i vojnicima, dok su bili postrojeni u selu nakon izvedene akcije, izdao naređenje da se selo zapali. Prethodno je pobijeno po više muških članova u nekoliko porodica, dok se muškarcima koji su zarobljeni u Zalazju tog dana, kasnije u Srebrenici izgubio svaki trag. Na osnovu svedočenja rođaka odvedenih zarobljenika u policijsku stanicu u Srebrenici živi su odvedeni meštani Slobodan Ilić, Dragomir Vujadinović, Petko i Branko Simić, Miladin Tubić, Ivan Cvjetinović, Momčilo Rakić, Milisav Ilić i Marko Jeremić. Prema izjavi Milojke Vujadinović, njen muž Dragomir joj se nakon nekoliko dana od zarobljavanja javio telefonom. Milojka se nalazila u izbeglištvu sa decom u mestu Klenak u Srbiji. Nekoliko rođaka ostalih zarobljenih muškaraca svedočili su da su od lokalnih Bošnjaka iz Srebrenice saznali da su ispred zgrade Policijske stanice u Srebrenici viđeni živi svi zarobljenici iz Zalazja. Posebno je prepoznat Slobodan Ilić, koji je do rata radio kao sudija Osnovnog suda u Srebrenici. Svedoci su naveli da su zarobljeni Srbi viđeni na plavom kamionu, sa maskirnom ceradom ispred policijske stanice Srebrenica, a pored kamiona viđen je i Zulfo Tursunović. Te navode potvrdio je i jedan svedok iz Bratunca, čije ime ovom prilikom ne otkrivamo jer je riječ o osobi koja je zatražila status zaštićenog svedoka. Taj svedok je potvrdio da je sedmoro Srba zarobljenih u Zalazju dovedeno u policijsku stanicu u Srebrenici i da su tu proveli osam dana: “Nakon toga Zulfo Tursunović tu grupu zarobljenih Srba odvodi u pravcu Zelenog Jadra gde im se gubi svaki trag“, navedeno je u iskazu svedoka. Prema rečima Marije Jeremić, lična karta njenog sina Marka Jeremića pronađena je u kući Nasera Orića u Srebrenici što jasno upućuje na to da je i Orić, pored Tursunovića, ili znao ili lično bio umešan u "misteriozni" nestanak sedmorice zarobljenih Srba u Zalazju.



Besomučno ubijanje: Orić je komandovao i jedinicama TO Srebrenica koje su 20. jula napale i razorile selo Magašiće kod Bratunca. O njihovom "hrabrom poduhvatu" upečatljivo svedoči činjenica da se među osam osoba koje su napadači ubili nalazi šest žena među kojima je i jedna sedamnaestogodišnja devojka. Blagoja Popović (85) i njegova supruga Ljeposava (74) zaklani su još prilikom ulaska Orićevih "oslobodilaca" u selo. Odmah nakon napada, meštani civili počeli su da beže u pravcu obližnjeg mesta zvanog Avdagina njiva. Pripadnici TO Srebrenica na tom pravcu prethodno su već oborili jedan hrast i napravili zasedu iz koje su pucali na civile. Hladnokrvno je pobijena gotovo cela porodica Ilić: Ljiljana (17), Marjan (29), Milenija (48), Zorka (45) i Ljubinka (50). Zajedno s njima ubijena je i starica Ljubica Milanović (63). Pet dana kasnije u napadu na obližnje nebranjeno selo Stanatovići, Orićevi ljudi ubili su još dve starije žene: Danicu Jovanović, koja je prethodno izbegla ispred Orićevih vojnika iz zaseoka Grujičići, te Vidu Stević koja je nešto ranije uspela da pobegne iz zapaljenih Ratkovića.


Zločini "heroja", kako su Orića i njegove ljudi nazivali u Sarajevu nakon njegovog trijumfalnog povratka iz Haga, teško su shvatljivi normalnom čoveku pa makar se desili i u uslovima ratnih dejstava. Međutim, i od goreg ima gore, što potvrđuje i brutalno ubistvo Slobodana Stojanovića dvanaestogodišnjeg dečaka iz sela Kamenice kod Zvornika. Njega su sa porodicom, 27. jula proterali iz sela pripadnici TO Cerska i TO Kamenica. Međutim, dečak se, ne govoreći nikome, vratio u selo po svog psa, koji je bio zavezan ispred kuće. Iako je Slobodanovom ocu Iliji, koji je pokušao sve da bi pronašao svog dvanaestogodišnjeg sina, rečeno da je Slobodan živ i da je u Tuzli, dečakovo telo pronađeno je godinu dana kasnije u zaseoku Bajrići u Novom Selu kod Zvornika. Obducent dr Zoran Stanković, patolog sa beogradske VMA, konstatovao je u svom izveštaju da je dečak svirepo mučen, a potom ubijen. Stomak mu je bio razrezan u obliku krsta i odsečeno mu je jedno uho. Za taj stravičan zločin direktno se sumnjiči Elfeta Veseli zvana Hosovka, rodom iz Uroševca na Kosmetu, do rata nastanjena u Vlasenici. Ta žena danas ima 45 godina i živi u Švajcarskoj kod svog brata Muhameda Veselija. Nikada do sada niko od istražnih organa u Federaciji BiH nije zatražio njeno ispitivanje u vezi sa masakrom malog Slobodana Stojanovića a ni samom Naseru Oriću nikada nije padalo na pamet da kazni počinioce tog zločina. Nije, takođe, poznato ni da je iko u BiH do sada tražio izručenje Elfete Veseli od švajcarskih vlasti.


Besomučna ubijanja nastavljena su u Ježestici u avgustu. Osmog avgusta tačno u podne Naser Orić i Zulfo Tursunović započeli su napad na to selo i okolne zaseoke Kijeviće, Đermane i Ječmišta. U tom napadu zapaljena je većina kuća, te ubijeno devetoro meštana, među kojima i žene Savka Mlađenović (62) i Savka Stjepanović (43), dok su neki od muškaraca ubijeni na najsvirepije načine. Primera radi, Savkin stariji sin Dragan Mlađenović (42) najpre je fizički mučen, a zatim je ubijen tako što mu je sekirom razbijena lobanja. Prema svedočanstvu Dragomira Miladinovića, ranjenom Draganovom bratu Anđelku Mlađenoviću (27) odsečena je glava, koja je potom odnesena Naseru Oriću. Te navode potvrdio je još jedan svedok koji bi trebalo da se pojavi u istrazi pod merama zaštite, kao i Nedeljko Radić iz sela Podravanje koji je bio zatočen u logoru u Srebrenici: “Kemo Mehmedović zajedno sa Safetom Omerovićem zvanim Miš doneo je u zatvor odsečenu srpsku glavu i pokazivao je nama zatvorenicima, preteći da ćemo proći isto kao i taj ubijeni čovek“, svedočio je Radić. I kada je Ježestica sasvim razorena prvog dana Božića naredne 1993. godine, u drugom napadu Orićevih snaga na to selo, opet su se dogodila ritualna ubistva meštana: tela Nevenke, Boška i Ivana Đukanovića bila su raskomadana i sastavljena su iz delova, telo Milovana Ostojića pronađeno je bez glave, dok je starac Drago Lazić, koji je bio bolestan, odveden iz kuće u logor u Srebrenicu gde je preminuo usled nečovečnog tretmana. U istom napadu u Ježestici su ubijene još dve žene Vida Trišić i Mila Jokić, dok su i u porodicama Nikolić, Ostojić i Bogičević ubijena po dva rođena brata.


Nakon prvog napada na Ježesticu, 15. avgusta rano ujutro snage TO Cerska napale su selo Šadići kod Vlasenice, ne poštedevši nikoga do koga su stigli. Od osmoro ljudi, stradalo je šestoro članova porodice Mišić: Neđo (35) pronađen je zaklan, Drago (57) je ubijen s leđa dok je bežao, a Peja (34) i Jovanka silovane su a potom zaklane. Tomislav Mišić (28) ubijen je tako što je nožem rasporen u predelu donjeg grudnog koša a "oslobodioci" nisu poštedeli ni invalida, retardiranog čoveka Gojka Vukovića (60).U sledećem većem napadu TO Cerska, jedinice koja je posebno bila prepoznatljiva po svirepostima, u Novom Selu kod Zvornika, 17. septembra ubijeno je šestoro meštana, među kojima su dve žene i dva starca: Spasa (80) i Ikonija (62) Ilić te Lazar Ilić (78) i Vaso Marković (65). U tom napadu zarobljena je Anđa Obradović koja će u narednim sedmicama proći sav pakao logora koje su držale vojne i policijske snage TO Srebrenica (o čemu će „NR“ opširnije pisati u sledećem nastavku).



Podravanje, Fakovići i Glođansko brdo: Već naredne sedmice na meti Nasera Orića i Zulfe Tursunovića bilo je Podravanje a pomogli su im i Nedžad Bektić i Hakija Meholjić. Njihovi vojnici ubili su tom prilikom 29 meštana ne praveći nikakvu razliku među meštanima ni po starosti ni po polu. Tako su ubijena četiri člana porodice Marinković: Miloš (55), njegova supruga Dikosava (55) i njihova dva sina Rade (31) i Milovan (37). U selu su, između ostalih, ubijene četiri žene i tri starca, a devet žrtava još se vode kao nestala lica. Neki od meštana živi su odvedeni u Srebrenicu gde su predati komandi štaba TO Srebrenica i ispitivani u lokalnoj policijskoj stanici a potom držani u logoru iza zgrade Osnovnog suda gde su fizički maltretirani. Među logorašima su bili Veselin Šarac i Dragutin Kukić. Kukić će nešto kasnije biti ubijen u logoru, dok je Šarac od zadobijenih povreda tokom mučenja u logoru preminuo odmah nakon razmene. I stanovnici Podravanja ubijani su na svirep i podmukao način klanjem i odsecanjem glava i drugih delova tela, što se potvrđuje spoljnim opisom povreda ubijenih u izveštaju sačinjenom u ratnoj bolnici u Milićima. Čak se i iz jednog pisma Zulfe Tursunovića, upućenog putem MKCK za Slavku Marinković, udatu Pejanović, od 27.8.1993. vidi i potvrđuje da je Tursunović bio i te kako upoznat sa ubistvima Srba u Podravanju i okolnim mestima.


Tursunović i Orić bili su naredbodavci i napada na Fakoviće i okolne zaseoke, 5. oktobra. Prilikom tog napada, veći broj meštana, pretežno staraca, žena i dece uspelo je živo da se izvuče iz sela i da se zatim prebace na drugu stranu reke Drine u Srbiju. Orićevi i Tursunovićevi vojnici pucali su po njima i gađali ih minobacačkim granatama čak i dok su prelazili reku. Od eksplozije jedne granate ranjena je starica Koviljka Ignjatović, dok je Danilo Đurić ustreljen dok je pokušavao da prepliva Drinu. U samom selu ubijena su 24 meštana Fakovića koje su Orićevi „oslobodioci“ uspeli da uhvate dok je nekoliko meštana odvedeno u logore u Srebrenici gde su preživeli mučenja i batinjanja. Među ubijenima u Fakovićima je šest žena, u dobi od 38 do 70 godina i pet muškaraca starijih od 65 godina. Neki od tih ljudi zaklani su a drugi su, nakon što su ubijeni, spaljeni u svojim kućama. Samo u kući Novke Nikolić u Fakovićima spaljeno je osmoro civila tog dana. A u selu Magašići krvnici nisu poštedeli život ni dvanaestogodišnje devojčice Zorice Božić.


Sledeći veliki krvavi pir pripadnici vojnih jedinica pod komandom Nasera Orića priredili su 6. novembra na lokaciji Glođansko brdo u Kamenici kod Zvornika. Pripadnici TO Srebrenica i TO Cerska u napadu na linije odbrane Vojske RS na širem području Kamenice zarobili su 52 pripadnika Vojske RS. Orićeve „sudije“ presudile su zarobljenim vojnicima na licu mesta: vezali su ih i mučili a potom ubijali na najsvirepiji način - tupim predmetima i noževima, odsecajući delove tela. Posmrtni ostaci 42 masakrirana pripadnika VRS pronađena su u sedam masovnih grobnica u februaru 1993. godine a obdukciju je izvršio dr Zoran Stanković sa beogradske VMA. Tela deset preostalih vojnika koje su Orićevi vojnici zarobili do danas nisu pronađena.



Orićevi logori smrti


Ta žena je već prošla pakao logora koji su držali pripadnici muslimanske TO Bajrići u istoimenom selu kod Zvornika. Reč je, zapravo o podrumu jedne privatne kuće koja se nalazila nedaleko od komande TO Bajrići. A.O. je tu bila zatočena od 18. septembra do 4. oktobra 1992., a za to vreme bila je silovana više puta, čak i uprkos tome što je komandi TO Bajrići bilo poznato da je u trećem mesecu trudnoće


Mesec dana nakon masakra zarobljenika na Glođanskom brdu sledeći veliki sistematičan napad jedinice TO Srebrenica izvršile su na sela Bjelovac, Sikirići i Loznica kod Bratunca, naseljena isključivo srpskim stanovništvom. Napad, koji je predvodio Naser Orić, počeo je 14. decembra rano ujutro oko 5.30 iz pravca obližnjih sela Pirići i Poloznik, te iz pravca reke Drine. Već tokom napada na Loznicu ubijen je ranjeni meštanin Radovan Vučetić (49). Na njegovom telu, koje je kasnije pronađeno, bili su vidljivi tragovi paljenja. Pored Radovana Vučetića, ubijeno je još 80 meštana u Bjelovcu, Sikirićima i Loznici. Neki su stradali u borbi kao pripadnici „relativno dobro naoružanih seoskih straža“ (termin koji se pominje u haškoj presudi Naseru Oriću), ali najveći broj u strukturi ubijenih lica predstavljaju civili i zarobljenici koje su Orićevi „oslobodioci“, prema već ustaljenoj praksi, nakon ulaska u sela najpre mučili, a zatim ubili. Ti zločini, međutim, nisu uopšte našli mesta ni u optužnici protiv Orića, a o presudi da i ne govorimo. Prema izveštaju MUP-a RS s početka ove godine, među ubijenima je 15 starica i devojaka, pet staraca od 61 do 81 godine, kao i tri dečaka: Čedo Miladinović (16), Slobodan Petrović (15) i Milenko Vučetić (16), sin Radovana Vučetića. Prema fotodokumentaciji sa mesta zločina, koja je sadržana u izveštaju MUP-a RS, u selu su nakon napada zatečena unakažena tela staraca, žena i dečaka, odsečenih ušiju, povađenih očiju, odsečenih polnih organa, izbodenih i poklanih. Primera radi, Radenki Jovanović (20) odsečena je glava nakon što su je Orićevi vojnici silovali, dok su rođene sestre Gordana (25) i Snežana Matić (27) silovane i zaklane. Prema navodima svedoka koji je zatražio mere zaštite, u tim zločinima direktno je učestvovala Esma Kiverić, pripadnica TO Srebrenica: “Bila je obučena u trenerku i sa sobom je nosila automatsku pušku. Govorila je muslimanskim vojnicima 'nemojte pljačkati kuće dok Srbe ne pobijete'. Sa još nekoliko vojnika, ona je učestvovala u klanju te dve devojke. Jedan od vojnika otvoreno se hvalio pred ostalima kako je Gordanu Matić 'nožem udario u plećku da joj je pena odmah udarila na nos'“, navodi se u izjavi ovog svedoka.



Napad na Kravice: Nakon počinjenih zločina, pripadnici TO Srebrenica su kao taoce sa sobom odveli Miru Filipović, koja je bila ranjena, njenu sedmogodišnju kćerkicu Olju i petomesečnu bebu Nemanju, kao i Dostanu Filipović i desetogodišnjeg Branka Vučetića, koji je, takođe, bio ranjen. Svi su odvedeni u muslimansko selo Poloznik, gde su u logoru bili pet dana a zatim su prebačeni u Srebrenicu. Jedni su zatvoreni u srebrenički zatvor a drugi su držani u zatvorima po kućama lokalnih muslimana u Srebrenici. Prema njihovim svedočenjima, adekvatna lekarska pomoć nije im pružana. Postoji i dokument koji potvrđuje da su snage TO Srebrenica zarobljavale i decu. Reč je o jednoj potvrdi Štaba TO Srebrenica pod oznakom 166/92, koja datira od 20.12.1992. U tom dokumentu doslovce se navodi da se „u pritvoru nalazi troje djece“. Navedena grupa zarobljenih civila razmenjena je 6. februara 1993. zajedno sa još jednom grupom ranije zatočenih 17 žena sa decom i nekoliko muškaraca koji su bili zatvoreni u policijskoj stanici u Srebrenici.


Do kraja 1992. godine, snage TO Srebrenica izvršile su još upada u manja srpska sela, poput upada u Cikotsku Rijeku kod Vlasenice, gde su iz zasede ubili osam muškaraca koji su se kretali seoskim putem u kamionu. Bio je to uvod u sveobuhvatni napad Orićevih jedinica na Kravicu, Šiljkoviće i ponovo na Ježesticu, kao i na okolne zaseoke. Prvog dana pravoslavnog Božića 1993. godine ta mesta napadnuta su iz više pravaca. U Hagu su, međutim, ocenili da je jedino Ježestica bezobzirno razorena, a da su „u Kravici relativno dobro naoružane seoske straže bosanskih Srba pucale i iz artiljerije na napadače, bosanske muslimane“. Ne pominje se ime ni jedne jedine žrtve ubijene u tom napadu, dok se u izveštaju MUP-a RS, na osnovu kojeg se vodi istraga za zločine u Kravici, Ježestici i okolnim mestima, navodi identitet 36 meštana-civila koji su ubijeni u napadu Orićevih snaga. Među njima su i starice Ljubica Obačkić (74), Kristina Erić (80), te Vidosava Trišić (46) i Nevenka Đukanović (46). Ubijeni su i nemoćni Njegoslav Erić (81) i Risto Popović (72), kao i Mitar Nikolić (65), Milo Jokić (66), Boško Đukanović (61) i Novak Simić (60).


U tom napadu zarobljene su Radojka i Milosava Nikolić i odvedene u zatvor u Srebrenicu, gde ih je, prema navodima više svedoka, ispitivao Zulfo Tursunović. Prilikom ispitivanja, te žene su ponižavane, maltretirane i mučene. Prema istim izvorima, u zaseoku Opravdići zarobljen je Ratko Nikolić i sproveden u zatvor u policijsku stanicu Srebrenica, gde je mučen i maltretiran. U Kravici je zarobljen Kostadin Popović i odveden u isti zatvor, gde je umro od povreda nanesenih čestim batinama. Slično je prošao i ranjeni pripadnik MUP-a RS Milomir Đukić.



Ubijanja i etničko čišćenje u Skelanima: Nakon što su jedinice TO Srebrenica etnički očistili gotovo sva srpska sela na području Bratunca, Srebrenice i pojedina mesta oko Zvornika, Milića i Vlasenice, štab kojim je rukovodio Naser Orić odlučio se i na etničko čišćenje srpskih sela oko Skelana.


U ranim jutarnjim časovima 16. januara 1993. jedinice TO Srebrenice su izvršile širok i sistematičan napad na desetak slabo branjenih sela iz više pravaca: napadom iz pravca Kušići - Žabokvice rukovodio je lično Naser Orić, a iz pravca Kostolomci - Ćosići napadom je rukovodio Zulfo Tursunović, dok je napad na Kalimaniće predvodio Edin Alić. Civilno srpsko stanovništvo, koje su branile slabo naoružane seoske straže, našlo se u okruženju gotovo sa svih strana. Jedini izlazni put vodio je prema Srbiji preko mosta na Drini. Oni koji nisu uspeli da pređu reku ubijeni su u selima, a neki su zarobljeni i odvedeni u logor - zatvor u Srebrenicu. Činjenica koja upućuje na to da je napad Orićevih jedinica bio sistematičan u cilju uništenja Srba kao etničke grupe na prostoru Skelana, jeste i dejstvovanje snajpera i ubistva srpskih civila na mostu na Drini, kao i ubijanje civila koji su pokušavali da se spasu plivajući preko reke. Jedan od snajperista koji se posebno "proslavio" u ubistvima civila na mostu bio je, prema iskazima većeg broja svedoka Orićev bliski saradnik Safet Omerović Miš.


Za svega nekoliko sati 16. januara na mostu i po skelanskim selima ubijeno je 67 ljudi, od kojih je veći broj masakrirano. U dokumentima uz izveštaj MUP-a RS priložena su 24 obdukciona zapisnika koje je potpisao dr Zoran Stanković sa beogradske VMA, iz kojih se vidi da Orićevi vojnici nisu imali milosti ni prema deci: "hladnokrvno je ubijen šestogodišnji dečak Aleksandar Dimitrijević iz Skelana, dok je njegov rođeni brat jedanaestogodišnji Radisav teško ranjen i od posledica ranjavanja je preminuo. Među žrtvama se nalazi i 15 devojaka, žena i starica: najmlađa je Mitra Ristić (19) iz Kušića, a najstarije su Radoslava Kovačević (78) iz Stajića i Darinka Mitrović (78) iz Kušića. Ubijeno je i osam muškaraca starijih od šezdeset godina, među kojima je najstariji 78-godišnji Vidosav Trifunović iz Skelana, a najteže je stradala skelanska porodica Rankić u kojoj je ubijeno šest muškaraca: Novica (50), Dragomir (50), Milomir (46), Radiša (31), Tadija (63) i Dragomir (53).


U tom napadu veći broj civila su ranjeni dok su bežali pred Orićevim i Tursunovićevim vojnicima preko Drine. Među tim ranjenicima je i dvanaestoro žena i dece, od kojih su neki danas teški invalidi. Orićeve horde zarobljene civile su ostavljali u životu samo ako su im bili potrebni za razmenu, u suprotnom suđeno im je po kratkom postupku. Tako su 23. januara na brdu Jovik iznad sela Kalabače kod Šekovića pronađena tela supružnika Miloša (60) i Vidosave (64) Gajić, koji su odvedeni živi iz Kalabača tokom napada TO Cerska na to mesto, 27. novembra 1992. Obdukcijom je utvrđeno da je Miloš ubijen tako što mu je ispaljen metak u glavu, dok je Vidosava zadavljena maramom.



Stradanje u logorima i zatvorima: Od samog početka oružanih sukoba 1992. godine pa do jula 1993. godine, na području koje su kontrolisali pripadnici TO Srebrenica pod komandom Nasera Orića i Hakije Meholjića u nekoliko zatvora-logora držani su uhapšeni i zarobljeni srpski civili i vojnici. Kroz te objekte nakon hapšenja ili zarobljavanja prošlo je na stotine ljudi, većina je preživela neki od vidova psiho-fizičke torturte, ali su neki kasnije preminuli od posledica, dok su neki ostali invalidi. Nekoliko desetina ih je stradalo u samim logorima. Podsećanja radi Naser Orić proglašen je odgovornim za ubistva šest zatočenika u logorima-zatvorima u Srebrenici, iako postoje dokazi da je samo u tim objektima smrtno stradalo najmanje deset osoba usled mučenja i nečovečnog postupanja: Ljubica Gagić, Dragan Ilić, Jakov Đokić, Branko Sekulić, Dragoljub Kukić, Milisav - Mićo Milovanović, Kostadin - Kojo Popović, Milomir Đukić, Bogdan Živanović i Stojan Krsmanović. Orić je, međutim, samo jedna od odgovornih osoba za ubistva i nečovečno postupanje u tim i drugim slučajevima u logorima pod kontrolom TO Srebrenica. Navešćemo samo neke od najupečatljivijih primera, uključujući i neka ubistva u zatvorima za koje je Orić već osuđen u Hagu i za koje će, sudeći prema svedočenjima preživelih zatočenika, morati da odgovara još najmanje nekoliko osoba, među kojima su najistaknutije Zulfo Tursunović i Hakija Meholjić.


Prvo masovno zatočenje Srba dogodilo se početkom maja u selu Čumavići. Među 34 stanovnika koji su držani u izolaciji oko mesec dana bila su i deca u dobi od tri do 13 godina i više starih i iznemoglih lica. Oni su, po ličnoj naredbi Nasera Orića, predali lovačko oružje koje su imali, ali ni to ih nije spaslo od maltretiranja koje je usledilo. Da bi zastrašili meštane, Orićevi saborci nisu prezali ni od pretnji ubistvom dece. Tako je, prema svedočenjima meštana Orićev saborac Hajro Bešić izvodio iz stroja trogodišnju Ljiljanu Vujadinović i, stavljajući joj nož pod grlo, pretio njenom ocu Radomiru da će zaklati devojčicu. Sam Radomir je i fizički mučen, a od posledica nečovečnog tretmana preminuo je ubrzo nakon razmene. Ostali su imali više sreće jer su bili potrebni Oriću i Mustafiću za razmenu, pa su premešteni u zgradu „Pilićarnik“ u Gornjim Potočarima, preuređenu u logor. Prema svedočenjima dvojice zatočenika, jednog dana ispred logora doveden je Božidar Kovačić (53), učitelj rodom iz bratunačkog sela Tegari: "Ispred logora Kovačić je bio ispitivan i tučen, a zatim je uveden u jednu od prostorija u 'Pilićarniku' odakle su se uskoro začuli njegovi jauci. Nakon toga jauci su utihnuli“, ispričao je jedan od zatočenika. Tada ili nešto kasnije Božidar Kovačić je ubijen, a njegovo telo do danas nije pronađeno. Ima ozbiljnih naznaka da je i u taj „nestanak“ upućen Naser Orić. "Dok sam boravio u zatvoru u Srebrenici Naser Orić je jednom prilikom došao i upitao me da li znam Božidara Kovačića, učitelja iz Fakovića, a onda mi rekao da se Božidar obesio o kvaku vrata zatvora u Srebrenici", svedočio je Slavoljub Žikić (57), jedan od zatočenika. Žikić je i sam u više navrata teško pretučen, a bio je svedok i torture nad još nekoliko zatočenika. Među onima koji su ga mučili i tukli, Žikić je prepoznao i Sabahudina Omerovića, koji je danas zaposlen u Jedinici DGS-a BiH u Srebrenici.


Ništa bolje nisu prošli ni zatočenici u zgradi Osnovnog suda u Srebrenici. Nakon što je deset meštana sela Međa zarobljeno prilikom napada na to selo, najpre su ih zatvorili u jednu kuću u muslimanskom selu Greben. Mesec dana kasnije Nedžad Bektić odvodi u Srebrenicu zatočenike Danicu, Milevu, Anđu, Ljubicu, Petra i Cvijetina Gagića, te još četiri muškarca. Svi oni bili su zajedno zatvoreni više od dva meseca u istoj prostoriji veličine dva i po sa dva metra, bez osnovnih higijenskih uslova. “U prostoriji nije bilo ležaja, pa smo spavali na podu bez pokrivača. Podvrgnuti smo bili fizičkom zlostavljanju i nehumanim postupcima stražara, odnosno drugih lica uz pomoć stražara. U prostoriju je dolazio lično i Naser Orić i Zulfo Tursunović, a jedan od stražara bio je Nurija Đozić. Tursunović je u logoru fizički zlostavljao i tukao Velimira Simeunovića, starca od 71 godine, kao i Petra i Cvijetina Gagića. Ljubicu Gagić je jednom prilikom uhvatio za kosu i njenom glavom udarao u zid zatvorske prostorije, usled čega je zadobila povrede na glavi koje su krvarile. Nakon fizičkog zlostavljanja u logoru Ljubica je izvršila samoubistvo, tako što je iz svoje torbe izvadila esenciju i popila. Nastupile su teške telesne povrede u organizmu, po njenom licu i po grudima, pa smo mi ostali zatočenici od stražara tražili da joj se ukaže lekarska pomoć. Ali, nikakva pomoć nije data, usled čega je Ljubica Gagić naočigled svih prisutnih preminula u našoj prostoriji. Sutradan su došli stražari i rekli da po naredbi komande nose Ljubičino telo da ga sahrane na Gradskom groblju u Srebrenici“, opisao je tokom istrage stravične događaje jedan od zatočenika.



Silovanja: U zoni neposredne odgovornosti TO Cerska u mestu Rovaši osnovan je improvizovani logor. Bila je to, prema opisu preživelih zatočenika, obična štala od betonskih blokova prilagođena za zatvaranje ljudi. U logoru je od posledica batinanja umro Dušan Čestić (55) iz sela Korjen kod Šekovića. U štali su bili još zatočeni Rado Pejić (46) iz Gobelja kod Vlasenice, Branko Sekulić (25) iz Dubočkog kod Milića koji je zarobljen kao ranjenik, te Jakov Đokić (20) iz Kalabača kod Šekovića, kao i maloletni Dragan Ilić (17) iz Vukšića kod Milića i tridesetšestogodišnja A.O. iz okoline Zvornika.


Ta žena je već prošla pakao logora koji su držali pripadnici muslimanske TO Bajrići u istoimenom selu kod Zvornika. Reč je, zapravo o podrumu jedne privatne kuće koja se nalazila nedaleko od komande TO Bajrići. A.O. je tu bila zatočena od 18. septembra do 4. oktobra 1992., a za to vreme bila je silovana više puta, čak i uprkos tome što je komandi TO Bajrići bilo poznato da je u trećem mesecu trudnoće. Za silovanje ove Srpkinje direktno se sumnjiči Adem Kostjerevac iz zvorničkog sela Jošanica, koji danas ima 45 godina i stalno je nastanjen u jednom gradu u SAD. Usled silovanja, A.O. je imala pobačaj a prilikom njega nije joj pružena medicinska pomoć, iako je imala jako krvarenje. Krvarenje je zaustavila tek uz pomoć nekih krpa koje joj je donela jedna meštanka muslimanka. Nju je u logoru često ispitivao Dževad Demirović zvani Gumeni. Za vreme jednog ispitivanja Demirović je udarao njenom glavom o drveno kolje zbog čega je zadobila više povreda u predelu glave. Sa tom ženom u logoru jedno vreme bio je zatočen i Nenad Lukić (30) iz sela Raševo: “Doveden je sa rukama zavezanim žicom, u civilnom odelu i bez obuće na nogama, nakon što su ga zarobili pripadnici TO Cerska. U tom zatvoru proveo je dva dana a onda su ga tri vojnika TO Cerska sa uperenim puškama izveli i u neposrednoj blizini tukli. Slušala sam njegove jauke sve dok nisu utihnuli negde oko ponoći. Pitala sam stražara šta je bilo sa Nenadom Lukićem, a stražar je odgovorio da je on završio i pri tom počeo da povraća verovatno od prizora koji je video", svedočila je A.O.


Kraj njenim mukama nije se nazirao ni kada je 10. oktobra prebačena u logor u Rovašima. Prema svedočenjima preživelih zatočenika, tu ženu je jedan od stražara jednom prilikom ošamario i udario nogom u stomak usled čega je izgubila svest. "Svi zatočenici su svakodnevno tučeni, a najviše je tučen ranjeni Branko Sekulić, i od stražara i od drugih pripadnika muslimanske nacionalnosti koja su mogla bez problema ući u logor. Stražar Vejiz (Muje) Bjelić kasno noću više puta je izvodio A.O. i silovao je, prijeteći joj da to ne sme nikome reći inače će biti likvidirana“, svedočio je jedan od zatočenika u Rovašima.


Dana 26.1.1993. iz tog logora zamenik komandanta oružanih snaga TO Srebrenica Zulfo Tursunović preuzeo je petoro zatočenika i sa svojim vojnicima lično ih sproveo u zatvor-logor u zgradi policijske stanice Srebrenica, a potom u zgradu bivše TO Srebrenica iza zgrade Osnovnog suda. U navedenom logoru bilo je još zatočenika koji nisu imali ništa bolje uslove nego što su postojali u Rovašima. Naprotiv. Prema njihovom svedočenju od posledica torture u logoru u Srebrenici umrli su zatočenici koji su tu dovedeni iz Rovaša: Jakov Đokić, Branko Sekulić i maloletni Dragan Ilić. Do razmene u martu 1993. godine preživeli su samo Rado Pejić i A.O.


U improvizovanim logorima u Srebrenici nestao je i Milomir Đukić (21), policajac koji je ranjen i zarobljen u napadu Orićevih jedinica na Kravicu na Božić. Prema više svedočanstava, Đukić je prvo lečen u bolnici u Srebrenici, a zatim je zatvoren u jedan od logora ali mu se ubrzo izgubio svaki trag. Štaviše, tokom 1993. porodica tog mladića stupila je u kontakt radio-vezom sa Naserom Orićem tražeći razmenu, ali, uprkos Orićevoj potvrdi da je Milomir Đukić zarobljen, do razmene nikada nije došlo. Njegovi sapatnici u srebreničkim zatvorima uvereni su da je mladić odveden iz logora i ubijen.


Na istim mestima bile su zatočene i zarobljene žene i muškarci sa područja Skelana. Stana Mitrović (17) iz Kušića, Milenija Mitrović (43) iz Žabokvica, Ilija Ivanović (31) iz Kostolomaca i Milija Obradović (61) preživeli su psihičku i fizičku torturu. Starac Bogdan Živanović (63) iz Skelana umro je u logoru od posledica batinjanja, a njegovo telo do danas nije pronađeno. Ništa bolje nije prošao ni 66-godišnji Stojan Krsmanović iz Repovca kod Bratunca. Taj nesrećni čovek oštećenog sluha krajem jula 1993. bukvalno je zalutao na područje pod kontrolom TO Srebrenica. Čim je Stojan zarobljen odmah je i pretučen a potom prebačen u srebreničku bolnicu. Međutim, samo dva dana kasnije, tačnije 27. jula u tri časa izjutra ubijen je hicem iz pištolja dok je ležao u bolničkom krevetu. Prema iskazima svedoka, za to ubistvo direktno se sumnjiči pripadnik TO Srebrenica Emir Halilović.


Sudeći po dosadašnjem toku istrage za ratne zločine nad Srbima na području regije Birač, do kraja ove godine u Okružnom tužilaštvu u Bijeljini mogle bi biti podignute jedna ili dve optužnice protiv pripadnika muslimanskih vojno-policijskih snaga u Srebrenici. Prema nezvaničnim saznanjima "Novog Reportera", prvi među kandidatima za optuženje je Zulfo Tursunović, zamenik komandanta Štaba oružanih snaga u Srebrenici Nasera Orića. Sledeći na listi kandidata za optuženje su Hakija Meholjić, Safet Omerović Miš i Nedžad Bektić, a iza njih sledi dugi niz njihovih komandira i vojnika od kojih su samo neki pomenuti u ovom serijalu "NR". Da li će doći do optuženja Nasera Orića i pred organima u BiH, zasada je teško govoriti. To će, pre svega, zavisiti od sposobnosti i spremnosti domaćih tužilaca da se uhvate u koštac sa "sakatom" haškom optužnicom.





Srbe klao redom



Ekipa "Novosti", 2. jul 2006.



NASER (Džemala) Orić bio je tokom većeg dela rata komandant Osme operativne grupe Armije BiH i direktno je komandovao pohodima na sela srebreničke, bratunačke, skelanske i zvorničke opštine. Ova jedinica prerasla je 1. januara 1995. godine u 28. diviziju Armije BiH, a Naser Orić je ostao komandant. Ukupno je u ovom delu Podrinja ubijeno 3.260 Srba, a još 59 se vode kao nestali.



- Za događaje u Srebrenici optužena su 22 Srbina, a do sada su osuđena sedmorica, i ukupno su dobili 123 godine zatvora - govori Milovoje Ivanišević direktor Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom. - Može se pretpostaviti da će broj godina narasti na 500. A, u zločinu nad Srbima u ovom kraju optužen je samo Naser Orić koji je dobio dve godine.


UGLAVNOM KLALI


PREMA rečima Ivaniševića, mnogi srpski civili ubijeni su brutalno, kamama, sekirama, noževima i maljevima. U sedam masovnih grobnica pobijenih seljana Donje i Gornje Kamenice kod Zvornika, na primer, pronađena su 53 tela, od kojih je svega troje ubijeno iz vatrenog oružja. Posle zločina u selu Podravanje, slike masakriranih ljudi obišle su svet. Tada se oglasio i Sinod Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Pavle je održao pomen nevinim žrtvama.



U Ratkovićima, čisto srpskom selu sa 338 stanovnika, 21. juna, 1992. godine, desio se stravičan zločin. Naselje su napali bojovnici Nasera Orića, tada pripadnici Patriotske lige i “zelenih beretki” i mržnjom opijeni meštani susednih sela. Sve kuće su spaljene, a u nekima i ukućani. Ne može se još saznati tačan broj ubijenih. Selo je već 14 godina pusto.



Tela su ekshumirana (svega 17), a obdukciju su 11. jula 1993. godine obavili dr Zoran Stanković, tada patolog na VMA, i medicinski tehničar Momčilo Vučković.



- Ponovo mi se vraćaju sve te slike. Išli smo 10 kilometara od jedne do druge razrušene i spaljene kuće, vadili tela u poodmakloj fazi raspadanja, a druge nalazili usput i pored ruševina. Neki leševi su imali tragove životinjskih ugriza.


ŽIVOTINJSKI UJEDI


F-S-6: Prodanović Živan, radnik, rođen 1967. godine u selu Ratkovići. Obdukcija u selu Fakovići.



- Nađene su samo kosti ljudskog porekla - lobanja, slabinski i kičmeni pršljen, tri rebra, leva lopatica, cevasti deo obe laktice i desne žbice, karlične kosti, oglodane butne kosti... - čita obdukcioni nalaz dr Stanković. - Na kostima su registrovana oštećenja nastala od životinja.



Dobrina Prodanović, Živanova majka, uzela je tog 11. jula lobanju u ruke. Prigrlila ju je uz svoje lice.



F-S-1 Pavlović Milovan, rođen 1919, seljak, obdukcioni nalaz:



“Telo izvučeno iz đubrišta...kružni otvori u predelu leđa, ulazne rane prostrelina (četiri)... Odvajanje glave od tela... prelom kostiju leve podlaktice dejstvom tupog predmeta. Smrt je najverovatnije ubilačkog porekla.



Smrt svih ubijenih u selu bila je “ubilačkog” porekla.



- U pet kilograma papira koje sam odneo u Haški tribunal nalazi se 128 tela, dokaz postojanja tih ljudi. U tim dosijeima sa obdukcija su svedočenja o povredama, oruđima, uzrocima i poreklu smrti. To je svedočenje koje nije uvažio Tribunal u Hagu.


V. POPOVIĆ - E. RADOSAVLJEVIĆ

Admin
Admin

Broj poruka : 80
Datum upisa : 01.03.2010

Pogledaj profil korisnika http://srbadija.forumh.net

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zlocinac Naser Oric

Počalji  Admin taj Sre Mar 10, 2010 3:43 pm

Krvavi pir za Božić


ZLOČINAČKI pohod Nasera Orića i njegovih "ratnika" počeo je maja 1992, a crna kruna su zločini za Božić, 7. januara 1993. godine. Seljani sela Kravica u opštini Bratunac, uz sazvežđe zaselaka Brana Bačići, Banjevići, Ježestica, Šiljkovići, Mandići, Mratinci, Popovići, Lipenovići, Pobrđe, Kojići, i Opravdići, surovo su mučeni i ritualno ubijani, poharani i spaljeni.



Kao i u Drugom svetskom ratu, srpska sela napali su i naoružani meštani iz muslimanskih sela Srebrenice, Cerske, Pobrđa, Konjević Polja, Glogove, Jaglića, Kasabe i drugih. Praktično iz svih muslimanskih naselja bratunačke, srebreničke, zvorničke i vlaseničke opštine.



Dok je trajalo ubijanje i iživljavanje nad nedužnim žrtvama zastrašujuće su izgledale horde fanatizovanih civila, muškaraca, žena i dece. Uz za običan ljudski um nepojmljivo "alakanje", viku i dreku u zavijajućem tonu, žene su udarale u tepsije, tiganje, šerpe, prolamali su se pokliči: "Alahu egber"... Krv se ledila u žilama napadnutog stanovništva.



OSVAJANJE SELA



ODZIV muslimanskog stanovništva u ovim krvavim pohodima, dobrovoljan ili prinudan, iznenadio je svojom masovnošću i poslušnošću. Svi do sada izvedeni napadi bili su po pravilu prethodno pripremljeni, sprovođeni kao po napisanom scenariju i uz veliki broj dobro naoružanih napadača.



Hronološki gledano, prvi su se na udaru našli bespomoćni manji srpski zaseoci, potom sasvim usamljena srpska sela u muslimanskom okruženju i tek na kraju kompaktna srpska područja. Ni dani u kojima su izvođeni napadi nisu bili prepušteni slučaju. Birali su se pravoslavni praznici i porodične slave ili dani intenzivnih poljoprivrednih radova, dok su meštani bili opušteni ili zaokupljeni tekućim brigama i poslovima.



Etničko čišćenje srpskih teritorija u opštinama Bratunac, Milići, Srebrenica i Skelani muslimani su započeli napadom na male zaseoke Gniona, Blječava i Metaljka. Usledili su napadi na veća srpska sela: Rupovo Brdo, Loznica, Ratkovići, Brežani, Zagoni, Krnjići, Magašići, Ježestica, Podravanje... U tom periodu i u tim pohodima na srpska naselja muslimani su opustošili sve što su zatekli, i iz dana u dan širili svoju teritoriju. Posle samo šest meseci ove etničke invazije, Srbi su u svom posedu zadržali svega desetak sela. Za to vreme su muslimani zaposeli više od 30 etnički čisto srpskih sela i sve zaseoke u mešovitim selima i mesnim zajednicama. Ali, time još nije bio dostignut vrhunac etničkog čišćenja ovih teritorija.



U januaru 1993. na Božić i narednih desetak dana, i poslednja velika srpska područja, kao što su Kravica i Skelani sa okolnim selima, postali su žrtve besomučnih napada, spaljivanja i uništavanja. Muslimanska agresija dostigla je maksimalne domete na ovim podrinjskim prostorima.



Naser Orić je prvobitno bio komandant muslimanskih oružanih snaga Srebrenice, a odmah potom subregije - združenih snaga Srebrenice, Konjević polja, Cerske i svih drugih muslimanskih sela. Zatim postaje vođa 8. operativne grupe uspostavljene Armije BiH, da bi na kraju bio komandant njene 28. divizije.



MUČENJE U ZATVORU



RADE Stjepanović iz Ježestice ovako opisuje nalet Orićevih hordi:



- Sa obližnjeg brda koje razdvaja selo na dva dela, neprijatelji su počeli paljbu iz bacača, mitraljeza i pušaka. Dobro su štitili svoje ljude dok su ulazili u selo. Išli su kao ludaci i najljuće zveri, imali su za cilj da unište selo i uzmu plen. Morali smo da se povlačimo na drugo brdo, a pomoć nije dolazila. Kasnije, došli smo do naših mrtvih i ranjenih, a slike su bile stravične. Našli smo dva mrtva brata Dragana i Anđelka Mlađenovića, kome su muslimani odsekli glavu do ramena, i njihovu mrtvu majku Savku.



- U Kravici i okolnim selima živeli su samo Srbi - govori Milena Milanović iz Kravice. - Užas se dogodio za Božić. Zlikovci nisu imali milost ni prema kome. Ubijali su starce, žene i nejač. Odsecali su glave, udove, masakrirali već ubijene, urezivali im polumesece i ustaške znakove. Ubijeno je 56 ljudi, a isto toliko ranjeno. Neki preživeli su bežali ostavljajući ranjene. Ne mogu da zaboravim strašnu viku fanatika. Kasnije sam čula da su neki nesrećnici zarobljeni i odvedeni u srebreničke zatvore.



Posle napada i osvajanja Kravice, u Srebrenici se našao veliki broj uhvaćenih. U februaru je francuska TV prenela sliku linčovanja zatvorenika u centru grada, u prisustvu predstavnika Unprofora. Tih dana u Srebrenici su ubijeni Branko Sekulić, Kostadin Popović, Mićo Milovanović i mnogi drugi kojima kasnije nije mogao da bude utvrđen ni identitet.



TROFEJI


KEMAL Mehmedović Kemo, bojovnik Nasera Orića, je više puta, posle masakra u Kravici pronosio odsečene srpske glave po Srebrenici. Ovaj zlikovac je izjavljivao da će odseći najmanje 20 srpskih glava, a prema nekim svedočenjima, do aprila 1993. u grad je doneo 12 odsečenih glava.


Poznato je da je glavu odsekao Anđelku Mlađenoviću iz sela Ježestica. Anđelko je sahranjen bez glave.



MUČENJE SVEŠTENIKA


JANKO Savić, sveštenik iz Kravice, je bio strahovito mučen. Njegovo telo nađeno je bez ruku i nogu, sa izvađenim očima. Ubijen je i postavljen na zemlju, a ispred njega su postavljeni fildžani, kao da pije kafu.


V. POPOVIĆ - E. RADOSAVLJEVIĆ



Miodrag Popov: "Suze su iste vere"


SVE SRPSKO UBITI



KO nije iz tih krajeva ni u kvizu ne bi mogao znati na kojoj tački sveta se nalazi ovo mesto. U tom srebreničkom selu, na pet kilometara od Srebrenice živelo je oko 10 Srba i 40 Muslimana. Okruženo muslimanskim mestima, do marta 1992. godine, baš nikakvih loših stvari nije bilo. Čak se može reći da su komšijski odnosi pola veka bili više nego dobri.



Svako je gledao svoj posao: poljoprivredu, šume, čuvala se stoka, gajile razne kulture, a bilo je i one druge kulture sa obe strane i uvažavanja. Prvi put su se u aprilu osetili vetrovi koji nisu stizali sa Drine, već od Sarajeva. Pojavili su se tamni oblaci i videlo se da nevreme stiže u istočnu Bosnu. To zahlađenje, umesto vetrova, donosili su ljudi. Politika, tako se kaže. Daleka borba za vlast ovde donosi samo smrt, razaranje, pljačku...



Nervoza donosi strah za sopstveni život, porodicu, imanje. Po selu je kao munja prostrujala vest da su u Potočarima sredinom aprila ubijena tri Srbina.



Noć je rodno mesto kukavica i polazna tačka podlosti. Zato su, kao beg od straha, otpočele da kruže noćne patrole i u jednim i u drugim mestima. Na izvoru podlosti i straha uvek je tragično, ponekad i tragikomično. Bilo je dirljivo-brižno, možda bi se pre moglo reći naivno-lukavo, kada su komšije Muslimani "proširili delatnost" svojih straža, čak i oko srpskih kuća.



"Odmah ćemo kod svih srpskih sela strogo postaviti straže i nećemo dozvoliti da naša sela čuvaju straže muslimanske nacionalnosti. Pitamo se od koga svaku noć i dan oni čuvaju srpski narod?!", dopis vladi BiH, opštinski odbor SDS, 28. septembar 1995. godine.



Obnavljaju se stare priče i otkopavaju zatrpane uspomene. Svi pamte samo nož, metak, žicu... Bude se najcrnje misli iz košmara države koja se raspada i njena trulež se oseća na svakom koraku. Svako se zatvara u svoj nacionalni tor, svinjac ili kokošinjac... Noću aveti zla šetaju selima, patroliraju poluautomatska živa bića sa puškama i redenicima.



Prvo seoske straže, zatim patrole, "kontrole", pa... Nekad su se sretali, pozdravljali, sad se presreću, prete. Razlog je lako naći kada se znaju namere. Potom se razgovara, pregovara, obećava, a u stvari... Kupuje se vreme, prodaju glasine.



Sve se nekako podnosilo dok su ljudi verovali da oružje koje zvekeće neće i zapucati - u ime starih rana, nepotrebnih žrtava od pre pola veka i rata koji nikom dobra nije doneo. A onda...



Iz pravca sela Potočara... Dan izabran, ni po suncu, ni po magli, već po slavi - Đurđevdan, 6. maj. Tada u kuću dolaze gosti - običaj je, bez noža i mitraljeza.



Sa Ravne njive iznad Gniona, negde oko 17.00 začuo se glas sa megafona:



- Slušajte me dobro, Gniočani, ovo vam poručuje Naser. Do pola šest da svi predate oružje kod Perine kuće i garantujem da vam ništa neće biti. Ako to ne uradite, nećete pobeći, jer ste opkoljeni i bićete pobijeni.



Narod je odmah skočio, počeo da beži. Niko ništa nije uzeo, sem što se zateklo u rukama i na sebi. Ostalo je sve, čak i upaljene sveće na stolovima onih koji su slavili. Posle dva minuta čuli su se rafali sa svih okolnih brda.



Svi su potrčali niz potoke zaklanjajući se iza kamenja i bukava. Tu su poginula petorica Gniočana.



Radojko Milošević, star 68 godina, koji je tog dana slavio Đurđevdan, spaljen je u svojoj kući. Njegova žena je gledala iz šume kako gori kuća i Radojko u njoj. O tome svedoče Marko Slijepčević i Miladin Vukadinović iz Gniona, koje je prvo spaljeno i do temelja uništeno srpsko selo srebreničke opštine.



Istog dana, ista slava, još jedno bratunačko selo je napadnuto. U svojoj kući u Blječevi zaklana je starica Kosana Đekić, a njen muž Milan i njihov prijatelj koji je bio na slavi ubijeni. Iz ovog muslimanskog sela svi su Srbi proterani, a njihova imovina je opljačkana i popaljena.



ČIŠĆENJE AVLIJA



- SA dušmanima se mora definitivno i za svagda raščistiti. Uzmimo sebi za zadatak da smo mi ti koji moramo jednom za svagda raščistiti te stvari i očistiti ih od svojih avlija, da bi buduća pokolenja živela u rahatluku i miru.


Znam da smo mi Bošnjaci merhametli, sentimentalni i osetljivi ljudi. Ostavimo to za bolja vremena, a sada je u pitanju očuvanje muslimanskog identiteta, muslimanske biti, muslimanskog ponosa i ljudskog dostojanstva.


(Naser Orić, komandant muslimanskih jedinica u "svojoj" knjizi "Srebrenica svedoči i optužuje", april 1992)


KNJIGA poznatog televizijskog novinara Miodraga Popova "Suze su iste vere" štampana je u više izdanja i predstavlja autentično svedočenje o ratnim strahotama srpskog življa na području Srebrenice. - Zabeleženo je - kako navodi autor - posle dugih dnevnih i noćnih razgovora sa mnogim ljudima na raznim, neobičnim, i ponekad tajnim mestima velegrada. Zapisano je na osnovu originalnih dokumenata, mnogih svedočenja, sećanja i ratnog dnevnika, koji je posle čitanja spaljen da se ne bi pogrešno upotrebio, naročito zloupotrebio".



Ubijane cele porodice



KRVAVI pir bojovnika Nasera Orića koji je započeo na Božić 7. januara 1993. nastavio se nepunih 10 dana kasnije u Skelanima. Pre zore, 16. januara, svirepo je ubijeno 60 stanovnika i više od 90 ranjeno.Napad su izvršile veoma brojne muslimanske naoružane formacije koje su regrutovane sa područja Srebrenice, Bratunca i Vlasenice, svi pripadnici Armije BiH.O njihovoj svireposti svedoči i likvidacija dvojice dečaka, braće Aleksandra i Radisava Dimitrijevića. Prvi je imao šest, a drugi devet godina. Na njih je zapucano kada su pokušali da pretrče most na Drini, da bi pobegli. Aleksandar je odmah ubijen, a Radisav je bitku za život izgubio nekoliko meseci kasnije, na Vojno-medicinskoj akademiji. Nažalost, tu je ubijeno i ranjeno nekoliko desetina stanovnika iz okupiranih Skelana i okolnih sela koji su pokušali da potraže spas bekstvom preko jedinog mosta na Drini, koji su muslimani držali pod stalnom unakrsnom vatrom.



SPALJENO DO TEMELJA



SVI koji su uspeli da se izvuku iz svojih napadnutih sela, nastojali su da se prebace na teritoriju Srbije i sklone u Bajinu Baštu i okolna srpska sela koja su bila pod zaštitom jugoslovenske policije i vojske. Srbe koji su se vratili sačekale su nesagledive posledice muslimanskog napada tokom njihovog relativno kratkog prisustva u Skelanima i okolnim srpskim selima. Srpska naselja - opljačkana i do temelja spaljena. Nije pošteđena ni srpska pravoslavna crkva.Prema rečima patologa dr Zorana Stankovića, koji je obavio obdukciju tela, seljani Skelana bili su surovo pogubljeni.


- Tela su pronađena u dva navrata. Prvi put u sobi jedne od očuvanih kuća obdukovano je 11 tela, a pre toga 33 - rekao je Stanković. - Ubijena je cela porodica Ristić. Novak rođen 1951, njegova supruga Ivanka, rođena 1950. i njihova kći Mitra koja je tada imala 20 godina. Pronašli smo i njihovu rođaku Milanku koja rođena 1930. godine.



Njeno telo je bilo u stanju početne truleži, objašnjava nam dr Stanković, zbog čega nije bilo moguće da se utvrdi pravi uzrok smrti. Ipak, rane na njenom telu - krv u dušniku i dušnicama, natopljenost njene odeće krvlju oko vrata, govorili su da je smrt bila nasilna.



- Preminula je usled iskrvavljenja iz presečene obe zajedničke karotidne arterije, vene jogularne i presečenog dušnika. Videli su se i presecanje i sekotine na prednjoj strani korena vrata. Sve to potvrđuje da je bila zaklana. Pored svega toga, oštrim predmetom bili su joj odsečeni i člankovi prstiju obe šake, a na licu je imala utisnuti prelom kostiju.Ali, ovo nije bio jedini napad na skelansko područje. Još pre tog 16. januara, armija Nasera Orića pohodila je tri sela u tom delu Podrinja, 14. decembra 1992 U ranim jutarnjim časovima, jake muslimanske snage iz Srebrenice i okolnih opština napale su srpski deo sela Sikirić. Atar je opljačkan i uništen, a veliki broj meštana ubijen veoma svirepo hladnim oružjem posle zarobljavanja. Prilikom napada, gotovo podjednako, stradali su malobrojni branioci kao i meštani koji su pokušali da se odbrane. Posle osvajanja, muslimani su opljačkali imovinu i prikupljenu letinu, stoku, i sve što se moglo odneti. Ostalo su razorili i spalili. U ovom selu je registrovano 18 ubijenih. Prema svedočenjima malobrojnih preživelih, odgovorni za ovaj zločin su Naser Orić, Zulfo Tursanović, Ibrahim Manđić i drugi.



SPAS PREKO DRINE



SELO Bjelovac napadnuto je istog dana, u nekoj vrsti lančanog pohoda na srpska naselja koja se duž Drine graniče sa Srbijom. Preživeli meštani su spas potražili preko Drine, a jedino i istovremeno rizično sredsvo za to bili su im čamci. Tu je registrovano 25 žrtava. Sva imovina je poharana. Posebno stoka, hrana i letina. Oni koji su preživeli pokolj, kao odgovorne za zločin pominju svoje poznanike muslimane, nekadašnje školske drugove i saradnike na poslu - Nasera Orića, Zulfa Tursanovića i druge. U ovom selu, kao i u mnogim drugim, ubijane su čitave porodice. U Bjelovcu je stradao Radivoje Matić, i njegove ćerke Gordana (1967) i Snežana (1965). Supruga Savka uspela je da preživi.Istog dana, Loznička Rijeka u opštini Bratunac, sravnjena je sa zemljom u ranim jutarnjim časovima. To je bio već drugi napad na to mesto. Posle toga, selo je ostalo pusto. Registrovano je 17 ubijenih, a odgovorni za zločin su isti.U Orićevom pohodu, 14. decembra, napadnuto je i selo Brana Bačići. Akcije su izvele muslimanske oružane jedinice iz sastava cersko-srebreničke operativne grupe Armije BiH, pod komandom milicionera Nasera Orića. Osim njega, prepoznati su i Murat Avdić, Muhamed Jahić, Murat Durić, Munib Bećirović, Fadić Šahbaz, Šaban Muminivić, Mušan Osmanović i drugi. Posle teških borbi, selo se uglavnom odbranilo, ali je živote izgubilo petoro ljudi.Haški tribunal nije prihvatio nijedno od ovih ubistava. Kažu, nije bilo dokaza. A, još prošle godine, Orić je oslobođen optužbi za pljačke, bezobzirna razaranja...


V. POPOVIĆ - E. RADOSAVLJEVIĆ


KRAVICA, MESTO NEZAPAMĆENIH ZVERSTAVA ORIĆEVIH HORDI
I BEBE U KAZAMATIMA



KRAVICA - Poverenje, pomirenje i tolerantnost između Srba i Bošnjaka presudom Haškog suda Naseru Oriću su i te kako poljuljani u srednjem Podrinju. U kafanama su do pre nekoliko dana zajedno sedeli i pričali o obnovi porušenih kuća i Srba i Bošnjaka, o donacijama. Sada, jedni likuju, drugi su razočarani.Zar nije zločin zarobiti sedmomesečnog Nemanju Filipovića u Bjelovcu, iz kreveca, njegovu sestru Oliveru koja je imala samo tri godine i majku Miru. Bilo je to 14. decembra 1992. Selo spaljeno, ubijeno 109 Bjelovčana. Među njima deca, starci i žene, koje su silovane. Bili su u Naserovim kazamatima. Zamenjeni su posle 60 dana tamnovanja i zlopaćenja. Zapamtili su sve strahote. Porasli Olivera i Nemanja. Neće da se slikaju. I njihova baka Dostana je bila u Naserovim kazamatima. Ubili su joj sina Dragana i supruga Dragoljuba.Kravica, mesto nezapamćenog zločina.


- Moj sin Radomir poginuo je 1. juna 1992. Vraćao se kući iz Bratunca - govori majka Vinka Milošević (69). Izgubila sina jedinca i zeta. Kada je čula za presudu Naseru Oriću, pala je u nesvest. Kći Rada bila blizu, polivala je vodom. Jedva je vratila u život.


- Iskopali su grob moga sina na Božić, 1993. Taj isti Naser Orić mu je skinuo zlatnu ogrlicu. Boža, moj muž, presvisnuo od bola za sinom. Naserove horde poubijale su sve na šta su naletele. Dve glave njegovi podanici su odneli u Srebrenicu.Šutirali su ih na školskom igralištu - kaže Vinka.


Ratko Nikolić (61) iz kravičkog zaseoka Zonića. Ranjen na Božić, sakrio se u obližnju šumu. Krio se nekoliko dana, ali ga uhvatili. I on preživeo pakao Naserovih kazamata.


- Tukli su nas gvozdenim i drvenim palicama, vađeni su nam zubi, seckani mišići i soljeni. Moji me nisu poznali kada sam razmenjen - kaže Nikolić.


Kraj rata 156 Kravičana nije dočekalo. Poubijani su na kućnim pragovima. Više od 120 je ranjeno. Ginuli su brat do brata, očevi i sinovi. Devet žena u Magašićima je zaklano. Utrobe rasporene u vidu krsta.

Admin
Admin

Broj poruka : 80
Datum upisa : 01.03.2010

Pogledaj profil korisnika http://srbadija.forumh.net

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zlocinac Naser Oric

Počalji  Admin taj Sre Mar 10, 2010 3:43 pm

PRIJAVA IZ RS PROTIV 49 SARADNIKA NASERA ORIĆA ZA RATNE ZLOČINE


ZATRLI SELA OKO SKELANA



Okružno javno tužilaštvo Bijeljine podnelo je 17. marta 2004. godine Sekretarijatu za odnose sa Haškim tribunalom Republike Srpske (predmet KT.70/01) krivičnu prijavu haškom sudu za ratni zločin nad Srbima u Podrinju, protiv Nasera Orića i njegovih saradnika: Zulfe Tursunovića, Abdurahmana Malkića, Hakije Meholjića, Safeta Omerovića zvanog Miš i još 44 osobe iz Srebrenice i okoline. Svi oni su bili pod direktnom komandom Nasera Orića, sa kojim su planirali i izvršavali zločine nad srpskim narodom u selima Podrinja i Birča.Iz ovog predmeta podignuta je optužnica samo protiv Nasera Orića, a za ostale predmet je vraćen u Tužilaštvo BiH u Sarajevu, gde neće ništa da komentarišu dok se ne pokrene postupak.Direktor Sekretarijata za odnose sa haškim sudom RS Jovan Staić kaže da su pismeno tražili od suda u Hagu objašnjenje šta je sa ovim predmetom još prošle godine, ali nisu dobili odgovor ni do dan-danas.

- Poubijani smo na svojim kućnim pragovima. Ovde u Srebrenici, a i u susednom Bratuncu, zlotvori se šetaju slobodno, iako su krvavih ruku do ramena. Još ih postavljaju na javne funkcije, a naše sunarodnike hapse u Federaciji BiH - kaže Miloš Milovanović, sekretar Boračke organizacije Srebrenice.

Po komandnoj odgovornosti, ili kao pripadnici vojnih jedinica bošnjačke Armije BiH, ovim predmetom se tereti ukupno 49 osoba za zločine nad Srbima na širem područiju Srebrenice, ističu u Sekretarijatu. Podizanja optužnice od Tužilaštva BiH još nema.Po Krivičnom zakonu RS, 49 osumnjičenih se tereti za genocid, ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ranjenika i bolesnika, kao i zločin nedozvoljivih sredstava borbe. Zločini su počinjeni od maja 1992. do kraja leta 1993. godine u mesnim zajednicama Skelani i Kravica, odnosno selima: Ratkovići, Međa, Greben, Borovac, Zalazje, Ažlica, Krnjići, Toplica, Podrid, Oparci, Stanatovići, Tuk, Fakovići, Divovići, Radijevići, Boljevići, Kutiješi, Kostolomci, Žabokvica, Brežani, Podravanje, Loznica, Bjelovac....Predmet Sekretarijatu je dostavljen iz Okružnog suda u Bijeljini. Na ovim prostorima uništena su do temelja 134 srpska sela, poubijan je veliki broj civila, staraca žena i dece. Prema dosadašnjoj evidenciji, stradalo je 1.230 osoba dok se za 80 osoba iz srebreničkih kazamata još traga. Samo je 14. decembra 1992. godine u Bjelovcu stradalo 106 osoba, na Božić 1993. godine u Kravici je izginulo 46 osoba za jedan dan.


P. VASOVIĆ



Miodrag Popov: "Suze su iste vere"


LJUDI ODLAZILI BEZ POVRATKA



NA putu od Srebrenice do Skelana, prolazi se kroz muslimansko mesto Osmače. Tu su meštani postavili zasedu i čekali ko će se prvi od Srba pojaviti: naišao je kamion koji je prevozio Srbe iz nekog seoca za Skelane. Napadnuti su, poginulo je svih sedmoro ljudi koji su bili u vozilu. Planinu je trebalo učiniti nesigurnom i puteve opasnim po život. Svi pravci putovanja su presečeni. Život je postao veliki rizik. Gde god da se ode, povratne karte nije bilo.



Zalazje, 8. maj 1992.

Te večeri svojim kolima vozio se Goran Zekić ka Srebrenici. Ništa ne sluteći, smatrajući da je noć njegova isto kao i njegovih komšija, prolazio je kraj sela Zalazje. Iznenada, ali nimalo slučajno, znajući ko je u kolima, iz zasede iskaču "zemljaci" iz Srebrenice i mučki ga ubijaju. Zekić nije bio ni švercer oružja, niti se bavio sumnjivim poslovima, još manje je bio neprijatelj bilo kojeg naroda. Sve suprotno, ali u ovakvim vremenima mnogo opasnije od toga - bio je običan građanin Srebrenice, i jedan "uzgredan", ali u ovim vremenima važan podatak, opasan po život: bio je, kako se to kaže, ugledan Srbin. Narodni poslanik skupštine BiH, poznati sudija i predsednik Srpske demokratske stranke opštine Srebrenica.Već sutradan, počelo je veliko iseljavanje Srba iz Srebrenice i cele opštine. Nastala je panična bežanija ka Drini, oko Drine i preko Drine. Ne jednim, ni prvim, ali tim pucnjem zavrešen je zajednički život dva naroda u jednom gradu. Otpočela je sezona lova na Srbe."Od strane dva lica muslimanske nacionalnosti obavešteni smo da se Sinanović Mevludin, autoprevoznik iz Bratunca, bavi nelegalnom nabavkom i distribucijom oružja na području opštine Bratunac i Srebrenica, gde je prodato oko 1.000 pištolja duge i kratke 'devetke'. Sinanović je u više navrata zajedno s jednim brojem svojih istomišljenika, zamaskiran četničkim obeležjima, obilazio muslimanska sela na ovom području, kod čijih meštana je izazivao uznemirenje, a nedavno je u kafani 'Sarajka' u Bratuncu sa jednom grupom lica pretukao Đurković Đorđa, iz razloga, kako je sam izjavio, što je 'Srbina zatekao u kafani'" - Poverljiv izveštaj, Centar SS Tuzla, sektor Službe državne sigurnosti br. 948, od 4. 9. 1991. godine.



Žutica, 21. maj 1992.

Kamion je bio jedino privatno sredstvo za javni prevoz putnika, kojim su se mogle prelaziti veće daljine, jer autobusa odavno nije bilo. Saobraćaj se uglavnom odvijao na sopstvenu odgovornost, i to nije bilo pitanje hrabrosti, već potrebe ljudi da zbog obaveza odlaze u obližnja mesta. Krenu ljudi i na najgore ne misle. Tog dana, oko 15 časova, stari kamion vozio je ljude na putu Srebrenica - Milići. Nije postojala stanica, već tamo gde se nađeš, čim vidiš "tam", podigneš ruku i svako stane. Iz rudnika, gde radi na obezbeđenju, vraćao se svojoj kući u Miliće Radomir Ilić. Stao mu zemljak Mlađen Petković, stari vozač, podigao ceradu, a unutra već desetak putnika sedi. Nisu dugo putovali, kada je u mestu Žutica požlo da puca sa svih strana. Odmah su znali da je muslimanska zaseda.Začula se vriska i kuknjava žena, kamion je stao. Radomir i njegov poznanik Nedeljko istog su momenta otvorili ceradu i iskočili napolje. Videli su vozača Mlađena kako leži kraj kamiona mrtav, a na asfaltu je bilo beživotno telo jednog putnika. U kabini je ostala na sedištu nepomična žena. Imala je ranu od metka na čelu. Čovek koji je sa njim iskočio bio je pogođen i niz leđa mu je curila krv. Srušio se kraj asfalta.Radomir je potrčao dalje. Na kamion je bačena bomba, tako da su oni koji su ostali ispod cerade raskomadani. Taman kad je već skoro kročio u šumu, neko je viknuo da stane i podigne ruke. Naslonio mu je pušku na leđa i naredio da legne na asfalt. Potom su doveli i dvoje dece koja su vrištala. Tek tada, na asfaltu, Radomir je primetio da je ranjen gelerom u glavu i da mu je bomba otkinula deo prsta s ruke. Vojnik koji ih je zarobio otišao je tridesetak metara dalje, da pita svoje vođe šta s njima da radi:



- Ubij sve to, šta će nam!



Čim je to čuo, Radomir je skočio s asfalta, uzeo manje dete u naručje, a drugom naredio da ispred njega trči u šumu. Oni su zapucali na njih, ali srećom promašili. Deca i Radomir su se spasli, a njih osmoro je ostalo izmasakrirano u kamionu i oko njega. Kada su se udaljili daleko u šumu, videli su veliku vatru s te strane i znali da je vozilo sa mrtvim putnicima zapaljeno.



Konjević Polje, 27. maj 1992.

To je velika raskrsnica drinskih puteva. Kada se krene iz Zvornika, ka Bratuncu, neko vreme se prati Drina, koja s leve strane teče nizvodno. Zatim, put vodi desno, ostavlja reku i ulazi među planine. Tako se putuje nekoliko kilometara, a potom stiže u prelepu dolinu. Konji se ne mogu videti, ali prostrano polje se baškari između dva brda. Pitoma priroda, donedavno i ljudi. Liči na Švajcarsku, tvrde oni koji su u toj zemlji radili. Reklo bi se bogato mesto, njima su trvenja najmanje potrebna. S desne strane, dvadesetak metara od puta, lepe, nove kuće. Uvek se puno veša suši po terasama, i po tome se vidi da tu žive mnogočlane porodice. U centru sela, neposredno kraj puta, velika džamija koja para nebo i visinom dominira. Kroz Konjević Polje vodi magistralni pravac ka Sarajevu. Na kraju sela je raskrsnica i ona deli put, levo ka Kravici, desno u Miliće, Vlasenicu, Sokolac i Sarajevo.Upravo tim putem, iz Zvornika ka svom odredištu, rudniku boksita u Miliće, vraćala se kolona kamiona posle isporuke rude. U ovom selu postavljena je zaseda, i iznenada je kolona napadnuta. Ubijeno je svih pet vozača kamiona rudnika. O tom događaju govorio je mnogo kasnije jedan od zarobljenih muslimanskih vojnika, neki Skejo, Mirsad Sulejmanović. Ispričao je da su u tom napadu učestvovale dve grupe boraca iz okolnih sela. Znali su kada će kamion naići, postavili su zasedu i sve ih pobili, izmasakrirali i bacili kraj puta.



Sandići, 29. maj 1992.

Meštani Muslimani u ovom selu podižu barikadu i zaustavljaju saobraćajna vozila ka Sarajevu. Odmah ka tom mestu kreće policijska patrola iz Bratunca da vidi šta se dešava i ukloni prepreke s puta i uspostavi saobraćaj. Upravo na toj deonici postavljena je zaseda i pucaju na policiju. Ubijen je načelnik policijske stanice Bratunca Milutin Milošević i još devet lica.U nekim stranim medijima posle tog zločina pojavila se vest da su načelnika policije Miloševića, u stvari, ubili Srbi zato što je, navodno, branio Muslimane. U selu Sandići, tu na livadi gde je izvršen masakr, i on je zakopan sa ostalima. Tek posle deset meseci, Muslimani su dozvolili da se preuzmu njihova tela i da ih porodice sahrane u svom mestu, kako dolikuje.



Oparci, 1. jun 1992.

Ubijeno je šest Srba, popaljene su sve - dvadeset dve - srpske kuće. Preživeli svedoci pričaju da su to uradile njihove komšije iz susednih sela. Kod prvih kuća ležala su beživotna tela Živojina i Dikosave Petrović. On je pogođen iz puške u grudi i lice, a ona preklana.Zlo s pečatom Srebrenice se zahuktava. Zločini su sve češći i sve grozniji.



Loznica, 4. jun 1992.

Grupa meštana iz susednog sela Pirića, na livadi ispred sela Loznica, nešto posle 15 časova napala je Srećka Milovanovića i njegovu ženu Jovanu dok su čuvali ovce. Uhvatili su ih i izboli nožem. Kada su stigli srpski vojnici, Jovana je još davala znake života, i nedugo zatim je izdahnula. Srećka je kraj potoka u trnju predveče pronašao njegov brat Stanoje. Video je veliku ranu na vratu ispod levog uha, kao i ranu na grudima. Obe su bile nanete nožem. Snaja Jovana imala je više rana u predelu stomaka i grudi. Dok su ih uveče sahranjivali, Muslimani iz susednog sela Poloznika pucali su po groblju, pa su pod vatrom na brzinu zagrnuli grobove, a kasnije, u toku noći, dovršili zakopavanje.



Zlatni ljiljan za masakre



SRPSKI zaseoci ili područja uglavnom muslimanskih sela zvorničke opštine, opkolile su u toku noći lokalne muslimanske oružane formacije - pripadnici Armije BiH i osvojili 6. novembra 1992. Najviše su stradala sela Gornja i Donja Kamenica. Zarobljeni su mnogi Srbi, branioci ovih zaselaka i članovi njihovih porodica. Ne zna se pouzdano koliko je ljudi tada ubijeno. Prepostavke se kreću od 109 do preko 250. Vojska Republike Srpske vratila se na ovaj teren i oslobodila Kamenicu 16. februara 1993. Još od tada se traga za nestalima. Aktivnosti na iskopavanju grobnica počele su istog dana, nastavile se 15. marta iste godine i narednih nekoliko meseci. U sedam zajedničkih grobnica, uglavnom na lokalitetima Glođansko brdo, Kozjak, Trešnjica, Maskalića potok, i Široki put, pronađena su tela više desetina žrtava. Mnoge od njih bile su ukopane u obližnjim šumama. Tela su im bila u stanju raspadanja.



ODSECALI GLAVE



SVI nisu mogli da budu identifikovani. Stručnjaci tvrde da tek kada budu pronađene još neotkrivene grobnice, dobiće se konačni rezultati ovog srpskog stradanja početkom novembra 1992. Za sada su poznate 53 žrtve. Tim stručnjaka sudske medicine koji je predovdio poznati patolog dr Zoran Stanković sa VMA, prilikom ekshumacije i identifikacije pokojnika, utvrdio je da su bezmalo sve žrtve, prethodno mučene i ubijene na veoma svirep način. O masakru su svedočila izmasakrirana tela i tela bez glave, ili pojedinih udova, ekseri i gvozdene šipke u lobanjama i grudima, lanci na zglobovima nogu i ruku, lobanje razbijene tupim predmetima, odsečene mošnice, spaljeni delovi tela. Samo tri otkopane žrtve ubijene su iz vatrenog oružja. Sa obdukcionim brojem Z - 18 sahranjen je jedan od njih, Triša Mihajlović. NA njemu je pronađena siva vojna bluza, košulja, pantalone, dugačke gaće, džemper, čarape. Obuću nije imao. Niti dokumenta ili neke lične stvari.



- Oko vrata je imao plastificiranu omču - svedoči za "Novosti" dr Stanković. - Na vratu je ostao trag od njenog stezanja. Obe noge u predelu skočnih zglobova bile su mu čvrsto vezane žicom, kao i leva podlaktica koja je bila privezana crnom žicom dugačkom oko metar i po. Drugi kraj je bio obavijen i vezan za donju nadlakticu. Iako je telo bilo u stanju odmakle truleži, sa velikom verovatnoćom mogu da kažem da je smrt bila nasilna. Poznati patolog je na njegovoj glavi mogao da konstatuje i razorenje i oštećenje velikog mozga, prelome lica, i tragove zadavljenja.



SVUDA RANE



SMRT dečaka Slobodana Stojanovića pokazala je koliko se mrzelo sve srpsko. Kada je imao samo 12 godina, njegovo telo je pronađeno bez odeće. Oko pojasa je imao obavijen samo teget radnički mantil sa oznakom "Primorje".



- Velika je verovatnoća da je smrt nastupila usled razaranja i oštećenja velikog mozga - veli naš sagovornik. - Konstantovali smo i ranu na levoj polovini čela, ulazni otvor, prostreline nanete projektilom iz neposredne blizine. Imao je i rane na telu, trbuhu, sekotine...



Za ove "podvige" Naser Orić je sa još devetoricom od velikog broja svojih saučesnika, Ukazom predsednika Predsedništva BiH Alije Izetbegovića, nagrađen "zlatnim ljiljanom" - najvećim odlikovanjem za vojne zasluge Republike BiH .Prema kazivanjima malobrojnih preživelih, odgovorni za zločine su Naser Orić, Šaban Redić, Muhamed Čikarić i Senad Salkić. Neposredni izvršioci bili su, između ostalih, Veiz Bijelić, njegov sin Zoran Bijelić, Muhamed Redžić, Abdurahman (Mustafe) Redžić, Alija (Mustafe) Redžić, Aljo Redžić, Muhamed Rizić, Muhidin Rizlić, i još dvadeset muslimanskih bojovnika regrutovanih iz okolnih sela. Sva srpska imovina u zaseocima Kamenice opljačkana je i do temelja uništena.

ODOH JA PO LESI



SLOBODAN Stojanović je pronađen sa šest izbijenih zuba gornje vilice i sa razrezanim trbuhom u obliku krsta. Iako se stalno ponavlja da ga je ubila mesna Albanka Elfete Veseli koja je pripadala formacijama Nasera Orića, ona nikada nije odgovarala.Videći da ne ide na dobro, Slobodan je sa roditeljima u četvrtak, 4. juna 1992. godine, krišom otišao kod kuma u seoce Dženarike na obali Drine.Tek što su stigli, rekao je ocu:"Tata, ostade nam Lesi na lancu. Odoh po kera."Bio je to poslednji put da su ga roditelji videli živog.


ZVORNIK



U SVIM pravosudnim predmetima do sada, domaćim ili Haškog tribunala, zvornička opština se pominje kao mesto gde su najstrašnije zlostaljvani i ubijani muslimani. Posebno se izdvajaju dom kulture u Čelopeku, poljoprivredno dobro Ekonomija... Ni u jednom od njih, međutim, nisu zabeležena stradanja srpskog stanovništva.



SVEĆE


RODBINA ubijenih Srba na području srebreničkih i bratunačkih sela Zagoni, Zalazje, Biljača i Krnjići u sredu je obilaskom groblja i paljenjem sveća obeležila 14 godina od stradanja 32 srpska civila, koje su u ovim selima ubili pripadnici muslimanskih jedinica iz Strebrenice pod komandom Nasera Orića. Sve kuće su opljačkane, razorene i zapaljene.


MI­O­DRAG PO­POV: "SU­ZE SU ISTE VE­RE"



VO­ZA­ČI KA­MI­O­NA MUČ­KI UBI­JE­NI


TO je ve­li­ka ras­kr­sni­ca drin­skih pu­te­va. Ka­da se kre­ne iz Zvor­ni­ka, ka Bra­tun­cu, ne­ko vre­me se pra­ti Dri­na ko­ja sa le­ve stra­ne te­če niz­vod­no. Za­tim put vo­di de­sno, osta­vlja re­ku i ula­zi međ pla­ni­ne. Ta­ko se pu­tu­je par ki­lo­me­ta­ra, a po­tom sti­že u pre­le­pu do­li­nu. Ko­nji se ne mo­gu vi­de­ti, ali pro­stra­no po­lje se ba­ška­ri iz­me­đu dva br­da. Pi­to­ma pri­ro­da, do­ne­dav­no i lju­di. Li­či na Švaj­car­sku, tvr­de oni ko­ji su u toj ze­mlji ra­di­li. Re­klo bi se bo­ga­to me­sto, nji­ma su tr­ve­nja naj­ma­nje po­treb­na. Sa de­sne stra­ne, dva­de­se­tak me­ta­ra od pu­ta, le­pe, no­ve ku­će. Uvek se pu­no ve­ša su­ši po te­ra­sa­ma, i po to­me se vi­di da tu ži­ve mno­go­čla­ne po­ro­di­ce. U cen­tru se­la, ne­po­sred­no kraj pu­ta, ve­li­ka dža­mi­ja ko­ja pa­ra ne­bo i vi­si­nom do­mi­ni­ra. Kroz Ko­nje­vić Po­lje vo­di ma­gi­stral­ni pra­vac ka Sa­ra­je­vu. Na kra­ju se­la je ras­kr­sni­ca i ona de­li put, le­vo ka Kra­vi­ci, de­sno u Mi­li­će, Vla­se­ni­cu, So­ko­lac i Sa­ra­je­vo.Upra­vo tim pu­tem se iz Zvor­ni­ka ka svom od­re­di­štu, rud­ni­ku bok­si­ta u Mi­li­će, vra­ća­la ko­lo­na ka­mi­o­na na­kon is­po­ru­ke ru­de. U ovom se­lu po­sta­vlje­na je za­se­da i iz­ne­na­da su na­pad­nu­ti. Ubi­je­no je svih pet vo­za­ča ka­mi­o­na rud­ni­ka. O tom do­ga­đa­ju go­vo­rio je mno­go ka­sni­je je­dan od za­ro­blje­nih mu­sli­man­skih voj­ni­ka, ne­ki "Ske­jo", Mir­sad Su­lej­ma­no­vić. Is­pri­čao je da su u tom na­pa­du uče­stvo­va­le dve gru­pe bo­ra­ca iz okol­nih se­la. Zna­li su ka­da će ka­mi­on na­i­ći, po­sta­vi­li su za­se­du i sve ih po­bi­li, iz­ma­sa­kri­ra­li i ba­ci­li kraj pu­ta.


San­di­ći, 29. maj 1992. - Me­šta­ni Mu­sli­ma­ni u ovom se­lu po­di­žu ba­ri­ka­du i za­u­sta­vlja­ju sa­o­bra­ćaj­na vo­zi­la ka Sa­ra­je­vu. Od­mah ka tom me­stu kre­će po­li­cij­ska pa­tro­la iz Bra­tun­ca da vi­di šta se de­ša­va i uklo­ni pre­pre­ke sa pu­ta i us­po­sta­vi sa­o­bra­ćaj. Upra­vo na toj de­o­ni­ci po­sta­vlje­na je za­se­da i pu­ca­ju na po­li­ci­ju. Ubi­jen je na­čel­nik po­li­cij­ske sta­ni­ce Bra­tun­ca Mi­lu­tin Mi­lo­še­vić i još de­vet li­ca.U ne­kim stra­nim me­di­ji­ma na­kon tog zlo­či­na po­ja­vi­la se vest da su na­čel­ni­ka po­li­ci­je Mi­lo­še­vi­ća u stva­ri ubi­li Sr­bi za­to što je, na­vod­no, bra­nio Mu­sli­ma­ne. U se­lu San­di­ći, tu na li­va­di gde je iz­vr­šen ma­sa­kr, i on je za­ko­pan sa osta­li­ma. Tek na­kon de­set me­se­ci Mu­sli­ma­ni su do­zvo­li­li da se pre­u­zmu nji­ho­va te­la i da ih po­ro­di­ce sa­hra­ne u svom me­stu, ka­ko do­li­ku­je.


Opar­ci, 1. jun 1992. - Ubi­je­no je šest Sr­ba, po­pa­lje­ne su sve dva­de­set dve srp­ske ku­će. Pre­ži­ve­li sve­do­ci pri­ča­ju da su to ura­di­le nji­ho­ve kom­ši­je iz su­sed­nih se­la. Kod pr­vih ku­ća le­ža­la su be­ži­vot­na te­la Ži­vo­ji­na i Di­ko­sa­ve Pe­tro­vić. On je po­go­đen iz pu­ške u gru­di i li­ce, a ona pre­kla­na.Zlo sa pe­ča­tom Sre­bre­ni­ce se za­huk­ta­va. Zlo­či­ni su sve če­šći i sve gro­zni­ji. Lo­zni­ca, 4. jun 1992. - Gru­pa me­šta­na iz su­sed­nog se­la Pi­ri­ća, na li­va­di is­pred se­la Lo­zni­ca, ne­što po­sle 15 ča­so­va na­pa­la je Sreć­ka Mi­lo­va­no­vi­ća i nje­go­vu že­nu Jo­va­nu dok su ču­va­li ov­ce. Uhva­ti­li su ih i iz­bo­li no­žem. Ka­da su sti­gli srp­ski voj­ni­ci, Jo­va­na je još da­va­la zna­ke ži­vo­ta, i ne­du­go za­tim je iz­dah­nu­la. Sreć­ka je kraj po­to­ka u tr­nju pred­ve­če pro­na­šao nje­gov brat Sta­no­je. Vi­deo je ve­li­ku ra­nu na vra­tu is­pod le­vog uha, kao i ra­nu na gru­di­ma. Obe su bi­le na­ne­te no­žem. Sna­ja Jo­va­na ima­la je vi­še ra­na u pre­de­lu sto­ma­ka i gru­di. Dok su ih uve­če sa­hra­nji­va­li, Mu­sli­ma­ni iz su­sed­nog se­la Po­lo­zni­ka pu­ca­li su po gro­blju, pa su pod va­trom na br­zi­nu za­gr­nu­li gro­bo­ve, a ka­sni­je, u to­ku no­ći, do­vr­ši­li za­ko­pa­va­nje.


Ru­po­vo Br­do, 10. jun 1992. - Srp­sko se­lo gde je od 116 ži­te­lja bi­lo sa­mo 8 Mu­sli­ma­na. Ra­no iz­ju­tra, ne­što pre pet sa­ti, nap­da­nu­ti su sa če­ti­ri stra­ne. Bi­lo je iz­me­đu 150 i 250 na­pa­da­ča. Od 5 uju­tru do 15 sa­ti se­lo je bra­ni­lo sa­mo de­se­tak me­šta­na ko­ji su osta­li u svo­jim ku­ća­ma. Ni­su mo­gli iz­dr­ža­ti na­pa­de, jer njih je bi­lo ne­u­po­re­di­vo vi­še. Pe­to­ro Sr­ba je ubi­je­no, a spa­lje­no 37 ku­ća. Vo­ji­slav Mi­lin­ko­vić je ubi­jen pred ku­ćom, a nje­go­va su­pru­ga Mir­ja­na na kuć­nom pra­gu. Po­tom su une­se­ni u ku­ću i spa­lje­ni.



Bio Alijina desna ruka


E.V.N


SPASO Samouković, zatočenik zloglasnih muslimanskih kazamata Čelebić, Trnovo, Dejčić, Bjelašnica, Silos, Musala i Butrovića Polje pod šifrom 12.000, svedok je mnogih zverstava mudžahedina nad Srbima i Srpkinjama. U njegovim dokumentima nalaze se mnoga imena zločinaca. Perjanica je bio Naser Orić, čija naređenja su bez pogovora izvršavana. Bio je Izetbegovićeva "desna ruka".


- Zajedno sa Ahmetom Džanatinom i Mohamedom Hatamijem davali su Aliji preporuke kako proterati Srbe sa vekovnih ognjišta. Recept je bio - masovna silovanja Srpkinja! Siledžije je predvodio Naser Orić, dok mu je društvo pravio po zlu čuveni Adil Balić. Kada ga je vojska Republike Srpske zarobila, priznao je da je silovao 52 srpske žene i devojčice! Kasnije je ovaj siledžija razmenjen za 88 naših zatočenika iz logora Čelebić. Sve ovo sam publikovao u najnovojoj knjizi koja treba da izađe iz štampe - dodaje Samouković. - Osim njih, zverstvima su se isticali Ibrahim Duro i Tenono Belša, koji su silovali G. Ć. iz Konjica, da bi je potom prosledili jatacima u logoru Čelebić, gde su iživljavanja nastavljena. Tu ženu sam lično poznavao. Danas živi u Višegradu, sa teškim posledicama torture. Ona je samo jedna od stotinu silovanih žena sa tog područja.


Mučitelji nisu na miru ostavili ni njenog muža Lazara, bivšeg policajca.


- Samo zato što nije hteo da pređe u muslimansku miliciju u Konjicu, obračunali su se njime surovo. Izvadili su mu oči, odsekli uši, odrezali nos, iščupali zube i takvog ga doveli i bacili u dvorište njegove kuće.


PRIJEM



PREDSEDAVAJUĆI Predsedništva BiH Sulejman Tihić primio je juče u Sarajevu Nasera Orića, ratnog komandanta u Srebrenici. Tihić je Oriću čestitao na dostojanstvenom držanju tokom sudskog procesa u Hagu i istakao da je pravda nekad spora, ali dostižna i da istiona uvek pobedi.



V. KADIĆ



OSTALE ŽIVE RANE



DOK je episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije služio parastos za 32 civila stradalih u Brežanima, Naser Orićse cinično smejao kada mu je izrečena sramna presuda od samo dve godine zatvora.


- Ubijali su decu u naručju, invalide, starce, spaljivali, pljačkali.Na Božić su ubijali, palili i klali.Nikog živog nisu poštedeli -kaže Milisav Marjanović koji je ostao teški ratni vojni ivalid.


- Čemu, sinko, više da se nadamo, izuzev da će nam zlikovac ponovo doći, da će likovati nad našom nesrećom i svetiti se onima koji su rekli istinu o njegovom zlu - kaže starica iz Brežana Milanka Stjepanović povodom presude Naseru Oriću.


Ubili su joj snaju Radosavu koja je bila se detetom u naručju. Radosava Stjepanović prigrilila je četrnaestogodišnju ćerku Slavicu u uglu svoje kuće tog kobnog jutra. Na vratima su se pojavili krvnici, u zoru 30. juna 1992. Odjeknuki su pucnji. Majka Radosava je pala preko kćeri, a odmah do nje pokošena je Milunka Mitrović, kćerka bake Milanke i Slavka Mitrovića.Kćerka je bila u komi i zlotvori su mislili da je mrtva.Preživela je, ali živi teško, da teže ne može biti.


Miodrag Popov: "Suze su iste vere"


RAZAPET NA KRST



Ratkovići, 21. jun 1992. - Napale su nas komšije Muslimani. Prepoznao sam Martić Beaju i Osmanović Andriju. Iako ranjen, uspeo sam da se dočepam šume, gde sam ostao sakriven. Ubili su mi ženu, moju domaćicu Zoru. Gledao sam kako selo gori, gledao sam kako moja kuća gori...Tako ranjen, prepešačio sam deset kilometara do Fakovića, odatle su me prebacili do Bajine Bašte, pa za Užice i u Beograd. Kada su mi lekari pregledali ranjenu ruku, zaprepastili su se jer je bila puna crva - priča Zarja Prodanović iz tog mesta u kome je ubijeno 20 ljudi. Vidovdan, veliki srpski praznik. Veče uoči tog dana jedni su se pripremali za slavu, drugi u seoskim stražama provodili noć, čuvajući selo. Jedan od njih, Vitomir Vučetić, noć je proveo na obodu sela. Taman je otišao kući i uhvatio prvi san, probudila ga žena.



- Ustaj! Selo je napadnuto!


Preko puta svoje kuće video je Muslimane:



- Alahu egber!



Na oko trista metara Fahrudin Hasanović, njegov školski drug, do pred rat sudski izvršilac, urla:



- Srbi, je l’vam milo?!



Rahman Sinanović, trgovac iz Bjelovca, uzeo megafon:



- Ustaše, treba li vam pomoć?



Tukli su iz raznih oružja do 18 sati, i verovatno bi ih sve pobili da nije stigla pomoć iz Bratunca.



Sećam se, bila je subota, kopala sam u bašti kada mi je muž Petko došao sa seoske straže i zamolio da skuvam kafu, jer je umoran. Ušla sam u kuću i skuvala nam kafu, i tek što sam nasula u šoljice, u kuću su nam upala trojica naših komšija muslimana, i to: Šaban Hasanović, sin Edhema iz Pirića, Mevludin Hasanović, zvani Kiko, njegov brat i Mehmedalija Begzadić, sin Šahmana iz Pirića. Šaban je odmah napao mog muža Petka i tukao ga. Udario ga je puškom po glavi, tako da je Petko pao. Ja sam počela kukati, pa me Šaban uhvatio za usta i udario kundakom puške iznad levog oka, te mi naneo povredu. Šabanu je pomogao brat Kiko, dok je sve to posmatrao Mehmedalija. Zatim su sva trojica izletela iz kuće i odneli pušku koju su oteli od mog muža, i otišli u pravcu reke. Kasnije, u napadu na Bjelovac, 14.decembra 92.godine, Muslimani su mi ubili dva sina, Mirka i Čedu, ispričala je Mileva Miladinović iz sela Loznica, a Milivoje zabeležio. U tom napadu ubijen je 31 Srbin, skoro četvrtina od 132 meštana koji su tu živeli.



Brežani, 30.jun 1992.- Srebreničko selo gde je od dvesta sedamdeset žitelja bilo samo pet muslimana. Nikada tu nije bilo konflikata između Srba i Muslimana iz okolnih sela, niti nacionalne netrpeljivosti, bar ne javno. Na početku bosanskog rata iz predostrožnosti i straha organizovane su noćne straže. U ranu zoru odjeknuli su pucnji i minobacačke granate. Potom rafali mitraljeza. Selo je bilo opkoljeno. Nešto posle 16,30 časova, udarili su na nas - skoro iz deset sela. Bilo ih je više stotina i posle velike borbe počeli su da zauzimaju naše rovove. Nama je ponestalo municije i morali smo se u grupicama povući. U selu je ostalo deset mrtvih i niko nije sahranjen. Među njima su Milivoje i sin Stanoje Mitrović, Stanko Milošević i unuk Vidoje, dečak Ljubomir Josipović, učenik osmog razreda, kome je rafal otkinuo gornji deo lobanje. On je tako teško ranjen išao oko pola kilometra, tražio pomoć i pao. Milisav Rankić i njegova dva sina: Mirko i Dragoslav. Kristina Lazić je bila slepa, a uz to i duševni bolesnik. Kada su Muslimani uleteli u kuću, čulo se da je jedan od njih viknuo:



- Senade, ubij to đubre matoro, šta čekaš?!



Ubijena je i zapaljena u kući. Njen brat Vidoje Lazić je vikao:



- Milinko, Milinko, pogibe Milomir!



Iz mase su mu diviknuli:



-Ako pogibe on, ti beži, spasavaj se!



Vidoja su uhvatili, razapeli na krst i zapalili ga da umre u najvećim mukama. Tada su mu zapalili i majku, šuraka, sestru. Na Milisava Rankića su stavili slamu i zatim ga zapalili. Vidoje Milošević je ostao sam u okruženju, i kada su mu prišli aktivirao je bombu, te je ubio i sebe i Muslimane koji su mu prišli.



V. KADIĆ
P. V.


Miodrag Popov: "Suze su iste vere"

Pobili iz zasede

ZAGONI, 5. jul 1992. - U selu gde je od davnina živelo oko 500 Srba i 100 Muslimana sve se srušilo tog dana oko 15 časova. Po selu su počele da padaju granate. Potom pucnjava iz pušaka i drugog oružja.

Čula se vika, galama, lupanje u šerpe. Sa kose Lađa vikali su:

- Alahu egber!

Jedan od njih, neki Kokan, tako su ga zvali, iz Pirića, komandovao je:

- Fatajte ih žive, jebem im majku četničku!

- Među napadačima prepoznao sam Muratovića, išao je sa mnom u školu u Blječevu, zvali smo ga Štic, i Muriza Muratovića iz Čizmića, koji je vikao:

- Fataj Dragana živog, jebem mu sestru!

- Muriz je naš poznanik, sa mojim bratom Draganom išao je u školu - govori Tatomir Gvozdenović. - Nikoga više nisam prepoznao, jer su bili neobrijani, sa bradama, obučeni u uniforme i civilna odela i u grupi od po 15 upadali u kuće, iznosili vredne stvari, zatim palili. Kad je stigla naša vojska, sa njom sam ušao u selo. Prvo sam naišao na sestru Radu, koja je ubijena iz puške. Po mestu se vidi da je Rada bežala iz sela, ali su je Muslimani stigli i ubili. Pola glave joj je bilo razneseno. Imala je 19 godina.

Poginulo je 20 Srba, sve kuće su im opljačkane i spaljene.

Istog dana napadnuti su i uništeni Krnjići. Još 16 ubijenih Srba, među njima i Soka Vujić, probodena vilama.

Zalazje, Biljača, 12. jul 1992. - Nalazi se uz samu Srebrenicu, njeno predgrađe, koje je bilo više puta napadano. Kada se malo ko nadao, na srpsku slavu Petrovdan, Naser Orić je krenuo u iznenadnu bitku.

- Zarobljeno je osam srpskih boraca, među njima i sudija Slobodan Ilić, zatim neki Rakić, dovedena je i medicinska sestra Rada - pričao je kasnije zarobljeni vojnik Šukrija Hajdarević, zvani Albahari. - Oni su zatvoreni u Srebrenici, bili su tu nekoliko dana, a onda ih je, kako sam čuo, odveo Zulfo u Sućesku. Ne znam jesu li pobijeni ili razmenjeni.

U tom napadu je poginulo 39 meštana, Srba.

Na putu koji vodi iz Biljače ka rudniku Sase postavljena je zaseda. Neki Ramo, koji je pre rata vozio kamion sa hlebom, pa su ga zvali Hljebara, hvalio se pred mnogima u Srebrenici, a to su svi znali, da je on organizovao tu zasedu. Kada su presreli kolonu koja je išla iz Bratunca, naredili su svima da izađu iz vozila. Iz kombija je prvi izašao njegov poznanik Simo, digao ruke i molio:

- Ne pucaj, Ramo, ti i ja smo mnogo hleba u životu pojeli, zajedno smo radili, znaš i sam...

Istog momenta je pucao i ubio ga njegov donedavni kolega sa posla Ramo Hljebara. Pobili su i sve ostale, njih 12 koji su tu bili.

Magašići, 20. jula 1992. - Selo bratunačke opštine. Mešovito, tako se kaže, gde je nacionalna struktura pola-pola. Živelo je u njemu do rata oko 350 Srba i 300 Muslimana. Više puta je napadano, gorelo, međutim, toga dana nikakvo zlo se nije naziralo. Ljudi su uglavnom bili na njivama, jedni drugima pomagali oko žetve, kada je oko podneva sa svih strana zapucalo. Oni koji su bili na visovima videli su grupe ljudi kako sa puškama idu sa svih strana ka selu i pucaju.

- Potrčala sam i prvo se sakrila u svinjac. Naišla je jedna grupa koju je vodio Šaban. Osmanović, sin Junuza. On im je naredio da idu, i redom pobiju sve u selu na koga naiđu, da iz kuća pokupe što mogu, a onda ih popale. Kasnije sam čula Šabana kako ih psuje što su popalili ambare, pre nego što su iz njih povadili žito - seća se Vinka Božić.

Živom vadili oči

Miodrag Popov

"Suze su iste vere"

FAKOVIĆI, 5. OKTOBAR 1992. - Selo kraj same Drine, kod Bratunca, gde je od 140 stanovnika 115 bilo Srba. Toga dana ubijeno je preko 20 meštana, a selo opljačkano i zapaljeno. Mesto je u kotlini, opasano planinskim kosama. Sa jedne od njih spustila se silna vojska. Oni koji su imali puške pucali su, ali više je bilo protivnika nego metaka. Vojska je zakasnila i Muslimani su izašli na Drinu, ali samo nakratko. Tek da bi opljačkali i popalili selo. I pobili što im je na putu bilo. Ispred neprijatelj, svuda okolo planine, iza leđa, na desetak metara Drina. Da nije bilo čamaca, mnogi bi završili u reci. Vojska je kasno stigla.

- Morali smo pobeći sa unucima, a sinovi su ostali da brane kuće. Ja sam svog sina izgubila i još mnogo je naših poginulo.Stojan Stjepanović je zaklan na kućnom pragu - svedoći Ikonija Savić.

Smrt je iznenada, poput olujnog oblaka, stigla i još brže otišla iz Fakovića. Mrtvi su ležali po ulici, u jednom dvorištu pušio se ugljenisan leš. Ispred svog dvorišta leži zaklan Stojan Stjepanović. Malo dalje Slavko Petrović. Neke su zarobili i odveli u Srebrenicu.

I Boljevići, mesto sa preko 400 stanovnika, napadnuto je tog istog dana. Stradalo je 8 Srba, a selo je opljačkano i spaljeno. Sve su to uglavnom bili starci koji su imali od 62 do 70 godina. Samo je jedan bio mlađi od 60 godina.

Naši ljudi su pružali otpor, ali nisu mogli ništa, jer je to bila čitava sila Muslimana. Najgore su bile njihove žene i deca, koji su vikali:

- Hvatajte Srbe, majku im jebem!

- Od moje familije - priča starac Stojan Đokić, čamdžija sa Drine - nastradalo je 13 ljudi. Sreji Đokiću, mom rođaku, odsekli su glavu Nasir Mamutović, Ibrahim Mujkić i Aris Riđić,a zatim su ubili njegovog sina Svetozara, kome su živom vadili oči, isekli ruke i kastrirali ga. To sam video svojim očima, jer sam ga ja okupao.

HAN PIJESAK, NOVEMBAR 1992. - Formiran je Drinski korpus po nalogu Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, sa ciljem da zaštiti srpski narod istočne Bosne, posebno oko Drine. Štab je prvo bio u Han Pijesku, a kasnije u Vlasenici. Prvi komandant bio je general Milenko Živanović, a načelnik štaba Radislav Krstić. U sastavu korpusa bile su brigade, nazvane prema svom odredištu: Zvornička, Bratunačka, Romanijska, Vlasenička, Milićka, Birčanska, Podrinjska, Skelanski bataljon, kao i artiljerijski puk, i bataljoni vojne policije, inženjerije i veze. Svaka jedinica i starešine imali su svoja šifrovana imena: na primer, general Krstić bio je "Zlatar 385", Bratunačka brigada "Badem", a ja "Palma 01".

LOZNICA, SIKIRIĆ, BJELOVAC, 14. DECEMBAR 1992. - Selo je oko 6 sati probudila eksplozija dve bombe. Ljudi su poskakali iz kreveta. Janja Simić i njen muž Ratko požurili su iz kuće. Prvo on. Čim je izašao, posekao ga rafal i ubio. Njenog sina Zorana su dozvali dojučerašnji poznanici,vršnjaci od 22 godine, da izađe i preda se. Obećavali da mu neće ništa zlo učiniti, već samo razmeniti za svoje.

Čim je izašao, zapucali su i ranili ga. Poznao je po glasu Midhata Salihovića, pa mu je Zoran viknuo:

- Midhate, jesi li to ti?

- Jesam, dođi da popijemo. Ako nećeš, uhvatićemo te i živa na kolac nabiti. Da znaš kako Turčin znade na kolac da natakne.

Tada se čula i bivša komšinica Mulija Zukić, koja me je zvala:

- Hajde, Janjo, da popijemo kafu, majku ti jebem četničku!

Mog ranjenog devera Lazara dozivao je Rifat Salihović:

- Predajte se, četnici! Nema vam pomoći! Naši su u Voljevici sa mudžahedinima, ima ih hiljadu i po, jebaćemo vam majku!

Neko od ranjenih Srba je dozivao u pomoć, a Midhat je vikao da svi čuju:

- Sada ćemo mi da koljemo Srbe!

Sakrili smo se u podrum, jer nam je gornji deo kuće srušen ručnim bacačima. Borba je trajala do mraka. U prvi sumrak, nedaleko od moje kuće čula sam kako neko od njihovih viče:

- Hvatajte Janju živu, opkolite s leve i s desne strane!

Kada je pao mrak, prva sam izašla sa ranjenim sinom i otišli smo nekako do Drine, pa posle čamcem preko, u Srbiju.

Molitva za mrtva sela

NA godišnjicu državnosti tvorevine BiH, 6. aprila 1993. godine, Alija Izetbegović u Rijadu, u Saudijskoj Arabiji, prima veliku, islamsku nagradu "Kralj Fejsal". Proglašavaju ga za Alahovog izaslanika na zemlji. U obrazloženju nagrade se navodi da priznanje (i novac), dobija za uspešno pokretanje i vođenje verskog rata, džihada, u Evropi. Već u prvoj godini rata su mnoga sarajevska, srpska naselja nestala, poharana su i popaljena, a meštane koji nisu mogli da izbegnu, svirepo su ubijale horde fanatizovanih bojovnika muslimansko-hrvatske koalicije. U svim ovim napadima armije BiH regrutovani su i muslimani iz susednih sela. Selo Ledići, sarajevska opština Trnovo, napad počeo u predvečerje 3. juna 1992. godine. Pobijeni su gotovo svi meštani, čitave porodice, od staraca do dece. Maljevima i noževima usmrćeno je devet članova porodice Tešanović, najmlađi, Milan, sa samo 11 meseci, Dragomir imao 10, Danijela 12 godina. Ubijeno 10 članova porodice Vasić... Pet starica se krilo u šumi, u useku potoka. I njih su pronašli i zaklali. Selo je pretvoreno u svojevrstan logor u koji su dovođeni svi uhvaćeni u pokušaju bekstva. Muslimani su selo napustili 10. juna, a pre toga, kao što je to bilo i u svim drugim oružanim pohodima na srpska naselja, opljačkali su ga, popalili i razorili do te mere da je izbrisan svaki trag srpskog prisustva na ovom prostoru. I, kao što je i to najčešće bio "običaj", napad na Lediće su TV Sarajevo i muslimanska štampa predstavili kao veliku pobedu armije BiH nad četnicima.

- Prilikom obdukcije moglo je da se konstatuje da je smrt svih ljudi ekshumiranih iz masovne grobnice na Javorskoj kosi, u oktobru 2001. godine, nastupila usled udara tupim predmetom ili ubodima noža - kaže dr Zoran Stanković, tada patolog u VMA.

ODGOVORNI za zločin u Ledićima su naoružane formacije iz okolnih muslimanskih sela Dejčići, Šabanci, Dujmovići, Mijanovići, Gaj i Ostojići, svrstane u armiju BiH. Od neposrednih izvršilaca zločina su Omer Durmo, Sulejman Mulaosmanović, Zaim Krupalija, Ethem Godinjak Edo iz Trnova i drugi. Godinjak je za ova svoja zverstva odlikovan "zlatnim ljiljanom". Primer Ledića je karakterističan, jer je na sličan način uništeno i etnički očišćeno 13 sarajevskih, srpskih sela, koja smo pomenuli u prethodnim nastavcima feljtona.

- Seoska područja su u vreme rata bila van očiju i interesovanja međunarodnih predstavnika - govori Milivoje Ivanišević, autor knjige "Zločini nad Srbima u BiH". - Sve srpsko i pravoslavno razoreno je i sravnjeno sa zemljom. Nema nijedne sačuvane srpske bogomolje, pa čak ni starih, skromnih kapela na grobljima. Bojim se da je većina sela zauvek napuštena.

Muslimani su srpska sela u okolini Sarajeva napadali pre nego što je stvorena Vojska Republike Srpske, a JNA je prestala da postoji.

- Najveća stradanja srpskih sela počela su kada je JNA napustila tzv. tampon zone ili zone razdvajanja sukobljenih strana i, na osnovu Rezolucije 752 SB UN, povukla se iz Bosne - nastavlja Ivanišević. - Ukupno posmatrano za nepunu godinu, od aprila 1992. do marta 1993. godine oružane formacije hrvatsko-muslimanske koalicije ovladale su većim delom teritorije BiH i uništile gotovo dve hiljade srpskih naselja!

Ni u vreme najbrutalnijih progona i uništavanja srpskog naroda tokom Prvog, a pogotovo Drugog svetskog rata i nemačko-ustaške okupacije nije ostvareno tako temeljno etničko čišćenje Srba iz krajeva u kojima otpamtiveka žive. A Srbi su, u vreme najvećeg stradanja 1992. i 1993. godine, proglašavani za agresore i vinovnike rata. NI u jednom od stotinak ratova koji su vođeni u svetu nisu se toliko angažovali UN i Savet bezbednosti svojim intervencijama, predsedničkim saopštenjima, rezolucijama, kao u ratu u BiH. Tokom 40 meseci rata donete su 73 rezolucije SB - skoro svake druge nedelje po jedna. Gotovo polovina tih rezolucija odnosila se na Sarajevo. Nijednom rezolucijom nije se ni pokušala zaštita srpskog življa, niti je upozorena muslimansko-hrvatska strana zbog stalnog granatiranja srpskih delova grada.

- Nasleđena i obnovljena antisrpska atmosfera iz prethodnih ratova obezbedila je snagama muslimansko-hrvatske koalicije masovno angažovanje i odiziv lokalnog stanovništva pri naoružavanju i formiranju ilegalnih vojnih i policijskih sastava, a zatim i njihovo efikasno korišćenje tokom ratne 1992. godine - pojašnjava stanje u BiH na početku rata Milivoje Ivanišević. - Ono što su Srbi izgubili 1992. u dobroj meri su povratili u naredne dve godine, mada su vojni potencijali muslimana sve vreme rata nadmašivali srpske.

Ali, već je bio načinjen genocid nad srpskim narodom i dobrim delom završeno etničko čišćenje. Tokom leta i jeseni 1995. godine, protiv Vojske Republike Srpske počinju da deluju vazduhoplovstvo i jedinice za brza dejstva NATO koje uništavaju mnoge vitalne vojne i civilne objekte u RS.

- Dekreti i diktati iz Dejtona i Pariza krajem 1995. godine samo su potvrdili osvajanja i trajnu okupaciju naselja i opština u kojima su Srbi tradicionalno činili apsolutnu i natprosečnu većinu - zaključuje Ivanišević.

Kako su pripadnici Armije BiH napadali i uništavali srpska sela oko Sarajeva može se videti iz primera Rogoja, brdskog prevoja između Trnova i Dobrog Polja, koji su Muslimani osvojili 27. jula 1992. godine i u zasedama sačekivali meštane iz okolnih naselja. Bežeći pred napadom Muslimana i Hrvata koji su osvojili Trnovo meštani Kiselice, Bistročaja, Širokara, Vrbovnika i Tošića ubijani su u zasedi na Rogoju. Seljani koji su prilikom napada pohvatani stradali su u zatvorima i logorima. Prvi logor koji je organizovan za Srbe pohvatane na Rogoju osnovan je u selu Dejčići. Muke u logorima su posebna stranica golgote Srba ove sarajevske opštine. U Trnovu je razorena i srpska pravoslavna crkva, a njen sveštenik Nedjeljko Popović svirepo je ubijen. Spisak od 67 ubijenih i na ovom lokalitetu pokazuje da su stradale čitave porodice. Ekshumacija ubijenih na Rogoju obavljena je tek posle godinu dana, 23. jula 1993. godine. I ovde je bilo vidljivo da su ljudi sakaćeni i mučeni.

Admin
Admin

Broj poruka : 80
Datum upisa : 01.03.2010

Pogledaj profil korisnika http://srbadija.forumh.net

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zlocinac Naser Oric

Počalji  Sponsored content Danas u 4:36 am


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu